Otpor naoružanog naroda

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Godišnjica masakra đaka prvaka u jednoj osnovnoj školi u gradu Njutaunu, država Konektikat, obeležena je ovih dana komemoracijama, govorom predsednika Obame i sumornom konstatacijom da se u proteklih 12 meseci ništa nije promenilo u odnosu ove zemlje prema oružju. Ono je, naprotiv, postalo još pristupačnije.

Pogibija 20 đaka i šestoro nastavnika od nasumičnih rafala iz automata u rukama mentalno poremećenog mladog čoveka po imenu Adam Lanca, koji je to oružje poneo iz kuće – kupila ga njegova majka – uzburkala je emocije i očekivalo se da će događaj biti katalizator radikalne promene kad je reč o pooštravanju zakona o prometu, posedovanju i nošenju oružja.

Formirano je nekoliko novih građanskih organizacija koje su povele kampanje, Bela kuća je pokrenula svoju zakonodavnu inicijativu, da bi, četiri meseca kasnije, predlog zakona o uvođenju obavezne provere kupaca pištolja i pušaka propao u Senatu, jer nije uspeo da obezbedi minimum od 60 glasova senatora iz obe partije.

Na godišnjicu je saopštena statistika: da se u prethodnih 12 meseci  u američkim školama u proseku pucalo svake dve nedelje.

Nisu sve pucnjave bile one najstrašnije, ali su sve ipak bile traumatične. Bilans: 17 ubijenih i 27 ranjenih u ukupno 24 slučajeva nasilja vatrenim oružjem u osnovnim i srednjim školama i na koledžima.

Godina koja se završava u ovom pogledu je bila „tipična”: ukupno 30 masovnih pucnjava sa 137 žrtava. Prema evidenciji veb-sajta „Salon”, u 2013. je od vatrenog oružja stradao ceo jedan grad osrednje veličine: kad se zbroje sva ubistva i samoubistva, nesreće pri rukovanju, obračuni kriminalaca i slično, ispada da je od vatrenog oružja stradalo čak 28.000 ljudi, 80 dnevno, od čega je u medijima zabeležena samo trećina.

U školama je, doduše, uvedena novina: više je naoružanih učitelja i nastavnika, a ponegde i profesionalnih čuvara, što je posle masakra u Njutaunu ozakonjeno čak u 33 savezne države. Sve u skladu sa preporukom NRA („Nešenel rajfl asosiješn”), glavne lobističke grupe za oružje, da je „jedina stvar koja zaustavljanja lošeg momka sa pištoljem, dobar momak sa pištoljem”.

Paradoks je da se posle svakog masovnog ubistva kupuje više oružja nego pre. Razlog je bojazan da će se uslovi prometa zaoštriti i propaganda koju vrši NRA. „Šturm Ruger”, jedan od najvećih proizvođača ličnog naoružanja, zabeležio je u prvih devet meseci 2013. povećanje prometa od 45 odsto, a rast profita od 67 odsto.

Šta je u pozadini ove strasti za oružjem i zašto sve inicijative da se slobode njegovog prometa i nošenja, ukorenjene u vreme kolonizacije američkog kontinenta pre 300 godina, prilagode 21. veku, nailaze na veliki otpor ovdašnjeg „naoružanog naroda”?

Procena je da je danas u posedu 314 miliona Amerikanaca oko 300 miliona kratkih i dugih cevi.
Objašnjenje je u spoju istorije, tradicije, nacionalne kulture i – interesa. Posedovanje oružja se ovde smatra „neotuđivim pravom” koje je ugrađeno u Ustav, doduše nejasnim Drugim amandmanom. A interesi proizvođača oružja podrazumevaju lobiranje – malo koji političar se usuđuje da se suprotstavi NRA.

Jedan od glavnih argumenata je da nije oružje to koje ubija, nego ljudi, kao i da je posedovanje oružja jedini način da se neko oseća bezbedno. „Amerika je zemlja kojoj je oružje u temeljima, u njenom genetskom kodu. Ja lično se bolje osećam sa oružjem. Ne osećam se bezbednim, ne osećam da je moja kuća bezbedna ako ga nemam negde u blizini”, kaže o tome popularna holivudska zvezda Bred Pit.

Istraživanja pokazuju da podrška oštrijoj kontroli prometa oružja opada uprkos seriji masovnih pucnjava koje pokazuju da ono lako dospeva do ruku ljudi kojima, bilo zbog kriminalne prošlosti bilo zbog mentalne nestabilnosti, ne bi smelo da bude dostupno.

U najnovijem istraživanju Si-En-Ena, za dosledniju regulativu danas je samo 49 odsto Amerikanaca, šest odsto manje nego pre godinu dana.

Ovo ne znači da ovde nema propisa o oružju – što federalnih, što onih koje su donele pojedinačne države. Ima ukupno 20.000 zakona koji se odnose na kupovinu, posedovanje i moguću upotrebu, što znači da je njihova primena praktično nemoguća. NRA međutim stalno insistira na donošenju novih zakona, pre svega onih koji omogućavaju da se oružje ne samo poseduje nego i stalno nosi, prikriveno ili otvoreno, sa dozvolom države ili bez nje.

Negde je, doduše, uslov za dozvolu neka vrsta obuke za rukovanje, dok drugde taj dokumenat može da se pribavi preko interneta. Trenutno najtraženija dozvola za nošenje skrivenog oružja jeste ona koja se izdaje u državi Juta, jer je jeftina (46 dolara za rezidente, 51 za ostale), ali prvenstveno zbog toga što je priznata u 35 saveznih država.

U Juti i još 32 države sasvim je legalno da se sa oružjem sedne za šank nekog bara, kao što se nekad na Divljem zapadu ulazilo u „salun”. U 17 država zakon omogućava da se oružje nosi i na poslu.

Na pitanje zašto drama Njutauna nije promenila Ameriku, agencija „Blumberg” navodi nekoliko suštinskih razloga. Prvi je „očigledan”: NRA je uspela da pitanje oružja predstavi kao pitanje ličnih sloboda i da za to pridobije većinu. Ta većina, naoružani narod, zatim se efikasno suprotstavlja svakoj promeni i postavlja sa njenog stanovišta logično pitanje: zašto bi svoje davno stečeno pravo žrtvovali zbog onoga što čine kriminalci i neodgovorni ljudi.

Amerikanci su u stvari „bezbedni od nasilja vatrenim oružjem”, poručuje Endi Borovic, satiričar intelektualnog mesečnika „Njujorker”. „Izuzev u školama, šoping centrima, bioskopima, parkovima, crkvama, restoranima, na ulicama, aerodromima, univerzitetima i – u sopstvenim kućama.”