Отпор наоружаног народа

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Годишњица масакра ђака првака у једној основној школи у граду Њутауну, држава Конектикат, обележена је ових дана комеморацијама, говором председника Обаме и суморном констатацијом да се у протеклих 12 месеци ништа није променило у односу ове земље према оружју. Оно је, напротив, постало још приступачније.

Погибија 20 ђака и шесторо наставника од насумичних рафала из аутомата у рукама ментално поремећеног младог човека по имену Адам Ланца, који је то оружје понео из куће – купила га његова мајка – узбуркала је емоције и очекивало се да ће догађај бити катализатор радикалне промене кад је реч о пооштравању закона о промету, поседовању и ношењу оружја.

Формирано је неколико нових грађанских организација које су повеле кампање, Бела кућа је покренула своју законодавну иницијативу, да би, четири месеца касније, предлог закона о увођењу обавезне провере купаца пиштоља и пушака пропао у Сенату, јер није успео да обезбеди минимум од 60 гласова сенатора из обе партије.

На годишњицу је саопштена статистика: да се у претходних 12 месеци  у америчким школама у просеку пуцало сваке две недеље.

Нису све пуцњаве биле оне најстрашније, али су све ипак биле трауматичне. Биланс: 17 убијених и 27 рањених у укупно 24 случајева насиља ватреним оружјем у основним и средњим школама и на колеџима.

Година која се завршава у овом погледу је била „типична”: укупно 30 масовних пуцњава са 137 жртава. Према евиденцији веб-сајта „Салон”, у 2013. је од ватреног оружја страдао цео један град осредње величине: кад се зброје сва убиства и самоубиства, несреће при руковању, обрачуни криминалаца и слично, испада да је од ватреног оружја страдало чак 28.000 људи, 80 дневно, од чега је у медијима забележена само трећина.

У школама је, додуше, уведена новина: више је наоружаних учитеља и наставника, а понегде и професионалних чувара, што је после масакра у Њутауну озакоњено чак у 33 савезне државе. Све у складу са препоруком НРА („Нешенел рајфл асосијешн”), главне лобистичке групе за оружје, да је „једина ствар која заустављања лошег момка са пиштољем, добар момак са пиштољем”.

Парадокс је да се после сваког масовног убиства купује више оружја него пре. Разлог је бојазан да ће се услови промета заоштрити и пропаганда коју врши НРА. „Штурм Ругер”, један од највећих произвођача личног наоружања, забележио је у првих девет месеци 2013. повећање промета од 45 одсто, а раст профита од 67 одсто.

Шта је у позадини ове страсти за оружјем и зашто све иницијативе да се слободе његовог промета и ношења, укорењене у време колонизације америчког континента пре 300 година, прилагоде 21. веку, наилазе на велики отпор овдашњег „наоружаног народа”?

Процена је да је данас у поседу 314 милиона Американаца око 300 милиона кратких и дугих цеви.
Објашњење је у споју историје, традиције, националне културе и – интереса. Поседовање оружја се овде сматра „неотуђивим правом” које је уграђено у Устав, додуше нејасним Другим амандманом. А интереси произвођача оружја подразумевају лобирање – мало који политичар се усуђује да се супротстави НРА.

Један од главних аргумената је да није оружје то које убија, него људи, као и да је поседовање оружја једини начин да се неко осећа безбедно. „Америка је земља којој је оружје у темељима, у њеном генетском коду. Ја лично се боље осећам са оружјем. Не осећам се безбедним, не осећам да је моја кућа безбедна ако га немам негде у близини”, каже о томе популарна холивудска звезда Бред Пит.

Истраживања показују да подршка оштријој контроли промета оружја опада упркос серији масовних пуцњава које показују да оно лако доспева до руку људи којима, било због криминалне прошлости било због менталне нестабилности, не би смело да буде доступно.

У најновијем истраживању Си-Ен-Ена, за доследнију регулативу данас је само 49 одсто Американаца, шест одсто мање него пре годину дана.

Ово не значи да овде нема прописа о оружју – што федералних, што оних које су донеле појединачне државе. Има укупно 20.000 закона који се односе на куповину, поседовање и могућу употребу, што значи да је њихова примена практично немогућа. НРА међутим стално инсистира на доношењу нових закона, пре свега оних који омогућавају да се оружје не само поседује него и стално носи, прикривено или отворено, са дозволом државе или без ње.

Негде је, додуше, услов за дозволу нека врста обуке за руковање, док другде тај докуменат може да се прибави преко интернета. Тренутно најтраженија дозвола за ношење скривеног оружја јесте она која се издаје у држави Јута, јер је јефтина (46 долара за резиденте, 51 за остале), али првенствено због тога што је призната у 35 савезних држава.

У Јути и још 32 државе сасвим је легално да се са оружјем седне за шанк неког бара, као што се некад на Дивљем западу улазило у „салун”. У 17 држава закон омогућава да се оружје носи и на послу.

На питање зашто драма Њутауна није променила Америку, агенција „Блумберг” наводи неколико суштинских разлога. Први је „очигледан”: НРА је успела да питање оружја представи као питање личних слобода и да за то придобије већину. Та већина, наоружани народ, затим се ефикасно супротставља свакој промени и поставља са њеног становишта логично питање: зашто би своје давно стечено право жртвовали због онога што чине криминалци и неодговорни људи.

Американци су у ствари „безбедни од насиља ватреним оружјем”, поручује Енди Боровиц, сатиричар интелектуалног месечника „Њујоркер”. „Изузев у школама, шопинг центрима, биоскопима, парковима, црквама, ресторанима, на улицама, аеродромима, универзитетима и – у сопственим кућама.”