Filharmonija svira disko

Disko muzika večeras u Kolarčevoj zadužbini. Pred dirigentskim pultom Beogradske filharmonije i novosadskog kamernog hora od 20 časova biće maestro Alan Bjelinski iz Hrvatske.

– Publika je prošli put rekla da im je disko veče bilo isuviše glasno, ali ti ljudi onda ne idu često u diskoteku, gde je muzika još glasnija – kaže Alan Bjelinski za naš list. Aranžmane je uradio Fedor Vrtačnik iz Novog Sada, a Beogradska filharmonija je na repertoar stavila hitove sedamdesetih (Glorija Gejnor, Dona Samer).

– Ova muzika je kao bombona za Novu godinu, svira se sa ritam sekcijom. Poslednjih 15 godina sarađujem sa Oliverom Dragojevićem, i pošto smatram da nema lakih nota, dugo je trebalo da njegove balade utkamo sa simfonijskim orkestrom. U klasičnoj muzici dirigent je šef zvuka, a večeras će to biti tonac, i moramo mu verovati, jer je muzika pojačana s mikrofonom i razglasom – kaže Bjelinski, koji je godinama svirao klavijature u grupama „Atomsko sklonište“, „Haustor“, i „Film“.

Naš sagovornik je bio dirigent simfonijskog orkestra HRT-a, Dubrovačkih simfoničara i Zagrebačke filharmonije. Danas je slobodni umetnik. Komponuje muziku za film („Neka ostane među nama“ R. Grlića), a želi da stvara i svoja klasična dela, iako ga u tome, kako kaže, obeshrabruju opusi Ravela, Malera, Prokofjeva, Britna. „Melanholik sam i od tema me zanimaju zalazak sunca, ronjenje, korali, priroda, vetar, šuma i životinje, sneg.“

– Sećam se kada sam kao student išao na takmičenje u Budimpeštu sa profesorom Pavlom Dešpaljem. U vozu sam mu priznao da nisam savladao jednu uvertiru. Pet minuta je proučio note i dao mi da ih uvežbam, što sam činio puna dva sata. Počeo sam da dirigujem. Bili smo sami u kupeu i čuo se samo klopot voza. Maestro je znao svaku notu, ja nisam. On ima odličnu memoriju i apsolutni sluh – kaže dirigent koji se usavršavao na Mocarteumu u Salcburgu, potom u Italiji, i Juti (SAD).

– Dirigent koji na probi iznosi priče iz istorije muzike često ne dobije muzički efekat. Ja ne pričam mnogo, jer ljudi vole kvalitetno, brzo i jasno da rade, a to se postiže poznavanjem partiture – smatra Bjelinski i ilustruje koliko malo je za ispunjenje muzikom, navodeći primer iz Paragvaja gde siromašna deca instrumente prave od recikliranog đubreta.

– Bubnjevi su im od konzervi, a violine od zatvarača i starog alata, lima i kartona. Kad ta bosonoga deca daju intervjue, kažu da ne znaju šta bi radili ukoliko u njihovim životima ne bi bilo muzike, a iza leđa drže nekakvu kantu sa četiri žice. Njihov Mocart je prilično falš, ali svi su toliko srećni. Takvi snimci na internetu govore da uz volju i disciplinu život mora ići uzlazno – priča Bjelinski o mališanima čiji zvuk je nazvan harmonija na deponiji.

Kako dodaje, po kulturnoj politici vidi se ko je glavni u jednoj državi, i pita kada će doći vreme da ljudi shvate da je kultura jedina komunikacija sa svetom. Dodaje da se zato hrvatski orkestri zalažu da na gostovanjima u inostranstvu izvedu bar jedno delo svog autora. Već u februaru 2014. Zagrebačka filharmonija gostovaće sa ovim dirigentom u Beogradu, a on planira da u Zagrebu uskoro izvede balet „Petar Pan“ od njegovog oca kompozitora Bruna Bjelinskog (1909–1992), sa klasičnim orkestrom na livadi.

– Živim s muzikom svaki rad. Budim se u pola šest, proučavam partiture, pišem aranžmane na kompjuteru. Instrumenti su mi stalno otvoreni, i sada dok sam u Beogradu. Volim da čim uđem u kuću, sednem i odsviram tri takta. Biti slobodni umetnik je divno jer znaš da moraš mnogo da radiš!