Dobar zakon nikad nije skup

Donošenje jednog zakona građane Bosne i Hercegovine košta oko 70.000 evra – izračunala je nevladina organizacija Centri civilnih inicijativa i ocenila da je Parlament BiH najskuplje i najmanje delotvorno telo zakonodavne vlasti u svim državama regiona.

Jedna sednica parlamenta građane košta oko 58.000 evra a jedan usvojeni zakon 73.600 evra, zaključio je CCI.

Koliko košta donošenje jednog zakona u Srbiji? Stručnjaci se slažu da to nije lako izračunati i da je najskuplji zakon koji nije donet.

Mira Prokopijević, direktor Kancelarije za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, na Evropskom pravnom i političkom forumu, u radnoj grupi pod nazivom Koliko zakoni koštaju građane, privredu i državu, rekla je da se rade analize šta najviše košta i šta najviše smeta u regulativi.

Kao jednu od većih smetnji navela je preveliko administriranje koje direktorima privrednicima uzima najmanje dva sata dnevno. S druge strane, kod donošenja zakona problemi su kratki rokovi za njihovu izradu, usvajanje po hitnom postupku i nedostatak javnih rasprava.

Hitnost jeste veliki „neprijatelj” zakona, a Srbija će morati relativno brzo da uskladi svoje propise s evropskim, dok su zemlje koje su prve ulazile u EU to radile čitavih pola veka. Ali, u ovoj oblasti ima i pozitivnih pomaka.

Kako je objasnila Mira Prokopijević, od 2004. godine uvedena je tehnika merenja rezultata zakona i do sada je urađeno oko 900 analiza efekata propisa čiji je predlagač bila Vlada.

Povećava se i broj zakona čiji su efekti analizirani i sada je 86 odsto akata čiji je predlagač Vlada podvrgnuto analizi, a broj obučenih kadrova povećan je na dve stotine.

Sprovođenje pojedinih zakona skupo je samo po sebi, pa se računa da će primena ekoloških zakona koštati oko 22 miliona evra, u sledećih desetak godina. A do ulaska u EU moraće se dati dokaz o primeni ili planu akata. Zato se mora utvrditi odakle će donošenje zakona biti finansirano, jer je para sve manje, pa se troškovi prebacuju na građane i privredu.

Mora se utvrditi i koliko donosi primena zakona i uraditi analiza efekata na budžet i građane. Ali, nemamo samo mi probleme. Zakonodavstvo nije idealno ni u zemljama EU. To pokazuje primer Austrije, gde je zapošljavanje teško zapošljivih grupa regulisano sa 90 zakona. I oni sami priznaju da je to loše. U Sloveniji su, na primer, potrebna 264 dana da se dobije građevinska dozvola, a u SAD čak dve godine.

Miodrag Radojević, analitičar, kaže da je cena donošenja jednog zakona uvek niža od posledica pravne zapuštenosti, odsustva bilo kakvih propisa ili postojanja loših normi.

„Po pravilu, države sa stabilnim pravnim sistemom i efikasnim pravosuđem ostvaruju bolji ekonomski razvoj i imaju viši nivo zaštite ljudskih prava i razvoja demokratije.”

Radojević kaže i da izgradnja efikasnog pravnog sistema papreno košta i traje decenijama i da se s tim problemom suočavaju zemlje u tranziciji.

„Propisi nisu papirne maramice koje se jednokratno koriste. Njihove česte promene trebalo bi izbegavati. Drugi problem je taj što se zakoni ne primenjuju, jer nema uslova za njihovo sprovođenje, zato što podzakonski propisi nisu doneti ili nema tehničkih uslova za njihovu primenu. Za Riplija je podatak da smo više od četiri godine očekivali donošenje podzakonskih propisa koji bi omogućili primenu zakona o planiranju i izgradnji. Na kraju, odlučeno je da se usvoji novi zakon.”

Radojević potvrđuje da ima i pozitivnih promena u ovoj oblasti, od metodoloških pravila prilikom donošenja zakona, podizanja kvaliteta pripreme predloga do javnih rasprava.

„Proces usaglašavanja našeg pravnog sistema sa EU doneće nove troškove. Od 2009. do 2012. godine usvojeno je više od 850 zakona, u novembru ove godine oko 30, a očekuje se da broj donetih zakona u narednom periodu bude znatno veći. Ilustracije radi, od 1990. do 2008. godine skupština je usvajala 65 zakona godišnje. Zato je neophodno povećati administrativne kapacitete, a to podrazumeva i veća budžetska izdvajanja.”

Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, kaže da je dugačak put od predloga do usvajanja zakona, zbog čega je i teško utvrditi njegovu cenu. Ako je Vlada predlagač zakona, ona priprema nacrt, koji se šalje u parlament, gde poslanici mogu podneti amandmane. Moguće je da su potrebni i podzakonski akti, javna rasprava, a nekada su i za sprovođenje zakona potrebna sredstva.

„Ima troškova koji se ne vide jasno, a jedan od razloga je taj što su administrativni službenici na plati. Moguće je da bi se i kod nas došlo do iste cifre kao u BiH, ali nekada je skuplje nemati zakon. Na primer, zakon o lobiranju nije donet jer nije u interesu određenih grupa da se taj postupak učini javnim, a najmanji problem je delovanje profesionalnih lobista. Lobiranja ima znatno više pre nego što zakon dođe u Skupštinu.”