Добар закон никад није скуп

Доношење једног закона грађане Босне и Херцеговине кошта око 70.000 евра – израчунала је невладина организација Центри цивилних иницијатива и оценила да је Парламент БиХ најскупље и најмање делотворно тело законодавне власти у свим државама региона.

Једна седница парламента грађане кошта око 58.000 евра а један усвојени закон 73.600 евра, закључио је ЦЦИ.

Колико кошта доношење једног закона у Србији? Стручњаци се слажу да то није лако израчунати и да је најскупљи закон који није донет.

Мира Прокопијевић, директор Канцеларије за регулаторну реформу и анализу ефеката прописа, на Европском правном и политичком форуму, у радној групи под називом Колико закони коштају грађане, привреду и државу, рекла је да се раде анализе шта највише кошта и шта највише смета у регулативи.

Као једну од већих сметњи навела је превелико администрирање које директорима привредницима узима најмање два сата дневно. С друге стране, код доношења закона проблеми су кратки рокови за њихову израду, усвајање по хитном поступку и недостатак јавних расправа.

Хитност јесте велики „непријатељ” закона, а Србија ће морати релативно брзо да усклади своје прописе с европским, док су земље које су прве улазиле у ЕУ то радиле читавих пола века. Али, у овој области има и позитивних помака.

Како је објаснила Мира Прокопијевић, од 2004. године уведена је техника мерења резултата закона и до сада је урађено око 900 анализа ефеката прописа чији је предлагач била Влада.

Повећава се и број закона чији су ефекти анализирани и сада је 86 одсто аката чији је предлагач Влада подвргнуто анализи, а број обучених кадрова повећан је на две стотине.

Спровођење појединих закона скупо је само по себи, па се рачуна да ће примена еколошких закона коштати око 22 милиона евра, у следећих десетак година. А до уласка у ЕУ мораће се дати доказ о примени или плану аката. Зато се мора утврдити одакле ће доношење закона бити финансирано, јер је пара све мање, па се трошкови пребацују на грађане и привреду.

Мора се утврдити и колико доноси примена закона и урадити анализа ефеката на буџет и грађане. Али, немамо само ми проблеме. Законодавство није идеално ни у земљама ЕУ. То показује пример Аустрије, где је запошљавање тешко запошљивих група регулисано са 90 закона. И они сами признају да је то лоше. У Словенији су, на пример, потребна 264 дана да се добије грађевинска дозвола, а у САД чак две године.

Миодраг Радојевић, аналитичар, каже да је цена доношења једног закона увек нижа од последица правне запуштености, одсуства било каквих прописа или постојања лоших норми.

„По правилу, државе са стабилним правним системом и ефикасним правосуђем остварују бољи економски развој и имају виши ниво заштите људских права и развоја демократије.”

Радојевић каже и да изградња ефикасног правног система папрено кошта и траје деценијама и да се с тим проблемом суочавају земље у транзицији.

„Прописи нису папирне марамице које се једнократно користе. Њихове честе промене требало би избегавати. Други проблем је тај што се закони не примењују, јер нема услова за њихово спровођење, зато што подзаконски прописи нису донети или нема техничких услова за њихову примену. За Риплија је податак да смо више од четири године очекивали доношење подзаконских прописа који би омогућили примену закона о планирању и изградњи. На крају, одлучено је да се усвоји нови закон.”

Радојевић потврђује да има и позитивних промена у овој области, од методолошких правила приликом доношења закона, подизања квалитета припреме предлога до јавних расправа.

„Процес усаглашавања нашег правног система са ЕУ донеће нове трошкове. Од 2009. до 2012. године усвојено је више од 850 закона, у новембру ове године око 30, а очекује се да број донетих закона у наредном периоду буде знатно већи. Илустрације ради, од 1990. до 2008. године скупштина је усвајала 65 закона годишње. Зато је неопходно повећати административне капацитете, а то подразумева и већа буџетска издвајања.”

Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, каже да је дугачак пут од предлога до усвајања закона, због чега је и тешко утврдити његову цену. Ако је Влада предлагач закона, она припрема нацрт, који се шаље у парламент, где посланици могу поднети амандмане. Могуће је да су потребни и подзаконски акти, јавна расправа, а некада су и за спровођење закона потребна средства.

„Има трошкова који се не виде јасно, а један од разлога је тај што су административни службеници на плати. Могуће је да би се и код нас дошло до исте цифре као у БиХ, али некада је скупље немати закон. На пример, закон о лобирању није донет јер није у интересу одређених група да се тај поступак учини јавним, а најмањи проблем је деловање професионалних лобиста. Лобирања има знатно више пре него што закон дође у Скупштину.”