Šta je u stvari Božić

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Dan nezavisnosti (4. jul) nacionalni je praznik, Dan zahvalnosti (četvrti četvrtak u novembru) tradicionalno-istorijski, Halovin („noć veštica”, 31. oktobar) uglavnom dečiji, a Božić je „dan radosti” – i štošta još.

Upravo minula nedelja i ovde je, kao i u najvećem delu hrišćanskog sveta, bila u znaku Božića – predstojeća smena godina više je kalendarski nego praznični događaj. Bogato dekorisane jelke u kućama i na javnim mestima su božićne, ritual darivanja takođe se vezuje za Božić, kao i prateći folklor sa „Senta Klausom” (Deda Mrazom)...

Božić je i državni praznik: u Predsedničkom parku ispred Bele kuće postavljena je deset metara visoka jelka čije su ukrasne svetiljke „ekološke”: korišćene su isključivo svetleće lampice – svetleći čipovi. Uveče  6. decembra uključio ih je predsednik Barak Obama, na prigodnoj svečanosti na kojoj su raspoloženje podstakle i zvezde poput Maraje Keri i Arete Frenklin. Pored te jelke je i 50 manjih, posvećenih svakoj saveznoj državi.

Još veća jelka je ispred zdanja Kongresa na Kapitol hilu, a najveća, 23 metra visoka smreka, postavljena je ispred Rokfeler centra u Njujorku. Naravno, šareno „božićnje drvo” je i u svakom tržnom centru, kao podsticaj ne samo prazničnom raspoloženju, nego i trošenju.

Već godinama, međutim, Božić je i povod za polemike i podele oko pitanja – šta je u stvari Božić? Da li je to verski praznik, društveni ritual ili komercijalni vašar? Te rasprave imaju i sasvim ozbiljno ime: „Rat za Božić” i u njima se ogledaju neke posebnosti ali i dileme današnje Amerike, čiji su koreni istorijski, ali sagledavani uvek kroz aktuelnu prizmu.

Da bi se ovo razumelo, treba znati da je dan Hristovog rođenja nacionalni praznik postao tek pred kraj 19 veka. U prvih sto godina postojanja američke republike bilo je mnogo dilema da li striktna odvojenost crkve od države, na kojoj su insistirali ustavotvorci, dozvoljava da se sveti dan jedne vere slavi kao praznik cele multiverske federacije.

To nije zato što „očevi nacije” – Vašington, Džeferson, Adams, Medison, Frenklin – i ostali nisu bili religiozni, naprotiv, religija im je mnogo značila, ali istoričari naglašavaju da su i te kako bili svesni da bi verske razlike mogle da ih posvađaju, ako bi dali prednost jednoj od njih.

Iako su naime svi bili hrišćani, išli su u različite crkve, kao baptisti, kalvinisti, metodisti, katolici...

Prvo izjašnjavanje o tome da li da Božić postane „državni” – da službenici na taj dan ne rade – održano je u skupštini Ilinoisa 1834. i među onima koji su glasali protiv bio je i tada mladi poslanik Abraham Linkoln, koji je smatrao da bi to praznovanje bilo traćenje para poreskih obveznika.

Prva je, proglašenjem Božića za zvanični praznik, iskoračila južnjačka Alabama 1836, ali se sever tome odupirao još nekoliko decenija. Linkoln kao predsednik nijednom nije dozvolio da se u Belu kuću unese božićna jelka, a prvi koji je to učinio bio je tek Bendžamin Harison 1889.

Postavši državni, Božić je postao i neka vrsta folklora sa mnogo elemenata preuzetih iz prethrišćanskih tradicija, u šta spadaju i jelka i razmena poklona. A onda polako evoluira u ono što je danas njegova glavna odlika: da je finale dvomesečne sezone razuzdanog trošenja, pri čemu je verska, lična i porodična strana gurnuta u drugi plan.

Ovogodišnje polemike oko Božića počele su debatom šta je smisao sve češće upotrebe reči „Srećni praznici” („Sizons gritings”), umesto „Meri Kristmas” („Srećan Božić”)? Popularni voditelj konzervativne Foks televizije Bil Orejli ovo je u svojim komentarima ocenio kao „antibožićnu agresiju”.

Amerika danas jeste dominantno hrišćanska, ali i sekularna (primera radi, na državnoj zemlji ovde ne može da se sagradi nikakva crkva niti postavi verski simbol, pa čak ni krst): 51,3 odsto Amerikanaca se izjašnjavaju kao protestanti, a 23,9 odsto su katolici, pa ipak, prema novim podacima Istraživačkog instituta za javnu religiju, procenat onih koji koriste „politički korektnije” čestitanje „Srećni praznici” nadmašio je one kojima je draži „Srećan Božić”.

Po jednima ovo je znak da zemlja u većoj meri uvažava svoje verske različitosti, dok je za druge to „rat protiv Božića”.

Svoj krešendo ovaj rat je imao 2009, na zapadnoj obali SAD, gde su lokalni atesti poveli kampanju u kojoj su tvrdili da su sve religije u suštini „bajke i mitologija”. U znatno manjoj meri, ovaj sukob je proteklih dana repriziran na Menhetnu, gde su takođe precrtavani verski simboli Božića.

Pravi problem „tradicionalista”, kako u svom eseju „Primirje u ratu za Božić” tvrdi kolumnista sajta „Ril klir politiks” Karl Kenon, jeste činjenica da se Amerikanci menjaju.

Novo istraživanje renomiranog „Pju istraživačkog centra” pokazuje naime da su pripadnici današnje generacije manje nego njihovi roditelji skloni da praznik obeleže i odlaskom u crkvu, a znatno skeptičniji prema konceptu „bezgrešnog začeća”, pa i doživljaju Božića kao nečeg religioznog.

Prema podacima pomenutog instituta, dok Božić slavi 92 odsto Amerikanaca, samo 51 odsto ispitanika je odgovorilo da je to za njih verski čin – što je protumačeno kao značajna promena. „Sekularizacija” Božića ovde je nešto što se zaista događa, kao posledica činjenice da su mladi ljudi sve manje skloni „organizovanoj religiji”, pa hrišćanski praznik zato uglavnom shvataju kao društveni običaj.

Predsednik Obama je međutim na strani tradicionalista. I sam hrišćanin (mada mnoge „teorije zavere” tvrde da nije), na ovogodišnjoj inauguraciji „nacionalne jelke” o osnivaču hrišćanstva je govorio u striktno verskim kategorijama. „Svakog Božića mi slavimo rođenje deteta koje je na ovaj svet došlo samo sa štalskim krovom iznad glave, ali je uz život pun smernosti i žrtvovanja, život vođen verom i dobrotom prema drugima, Hrist postao moćan glas koji nas već dva milenijuma uči samilosti i ljubavi prema drugima ne samo rečima, nego i delima.”

Predsednik je Božić proveo na rodnim Havajima, gde će u porodičnom krugu dočekati i Novu godinu, a u Beloj kući dotle svetle ukupno 24 jelke. Skromniji dekor nego prošle godine u ovo vreme, kada ih je bilo 52.