Шта је у ствари Божић

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Дан независности (4. јул) национални је празник, Дан захвалности (четврти четвртак у новембру) традиционално-историјски, Халовин („ноћ вештица”, 31. октобар) углавном дечији, а Божић је „дан радости” – и штошта још.

Управо минула недеља и овде је, као и у највећем делу хришћанског света, била у знаку Божића – предстојећа смена година више је календарски него празнични догађај. Богато декорисане јелке у кућама и на јавним местима су божићне, ритуал даривања такође се везује за Божић, као и пратећи фолклор са „Сента Клаусом” (Деда Мразом)...

Божић је и државни празник: у Председничком парку испред Беле куће постављена је десет метара висока јелка чије су украсне светиљке „еколошке”: коришћене су искључиво светлеће лампице – светлећи чипови. Увече  6. децембра укључио их је председник Барак Обама, на пригодној свечаности на којој су расположење подстакле и звезде попут Мараје Кери и Арете Френклин. Поред те јелке је и 50 мањих, посвећених свакој савезној држави.

Још већа јелка је испред здања Конгреса на Капитол хилу, а највећа, 23 метра висока смрека, постављена је испред Рокфелер центра у Њујорку. Наравно, шарено „божићње дрво” је и у сваком тржном центру, као подстицај не само празничном расположењу, него и трошењу.

Већ годинама, међутим, Божић је и повод за полемике и поделе око питања – шта је у ствари Божић? Да ли је то верски празник, друштвени ритуал или комерцијални вашар? Те расправе имају и сасвим озбиљно име: „Рат за Божић” и у њима се огледају неке посебности али и дилеме данашње Америке, чији су корени историјски, али сагледавани увек кроз актуелну призму.

Да би се ово разумело, треба знати да је дан Христовог рођења национални празник постао тек пред крај 19 века. У првих сто година постојања америчке републике било је много дилема да ли стриктна одвојеност цркве од државе, на којој су инсистирали уставотворци, дозвољава да се свети дан једне вере слави као празник целе мултиверске федерације.

То није зато што „очеви нације” – Вашингтон, Џеферсон, Адамс, Медисон, Френклин – и остали нису били религиозни, напротив, религија им је много значила, али историчари наглашавају да су и те како били свесни да би верске разлике могле да их посвађају, ако би дали предност једној од њих.

Иако су наиме сви били хришћани, ишли су у различите цркве, као баптисти, калвинисти, методисти, католици...

Прво изјашњавање о томе да ли да Божић постане „државни” – да службеници на тај дан не раде – одржано је у скупштини Илиноиса 1834. и међу онима који су гласали против био је и тада млади посланик Абрахам Линколн, који је сматрао да би то празновање било траћење пара пореских обвезника.

Прва је, проглашењем Божића за званични празник, искорачила јужњачка Алабама 1836, али се север томе одупирао још неколико деценија. Линколн као председник ниједном није дозволио да се у Белу кућу унесе божићна јелка, а први који је то учинио био је тек Бенџамин Харисон 1889.

Поставши државни, Божић је постао и нека врста фолклора са много елемената преузетих из претхришћанских традиција, у шта спадају и јелка и размена поклона. А онда полако еволуира у оно што је данас његова главна одлика: да је финале двомесечне сезоне разузданог трошења, при чему је верска, лична и породична страна гурнута у други план.

Овогодишње полемике око Божића почеле су дебатом шта је смисао све чешће употребе речи „Срећни празници” („Сизонс гритингс”), уместо „Мери Кристмас” („Срећан Божић”)? Популарни водитељ конзервативне Фокс телевизије Бил Орејли ово је у својим коментарима оценио као „антибожићну агресију”.

Америка данас јесте доминантно хришћанска, али и секуларна (примера ради, на државној земљи овде не може да се сагради никаква црква нити постави верски симбол, па чак ни крст): 51,3 одсто Американаца се изјашњавају као протестанти, а 23,9 одсто су католици, па ипак, према новим подацима Истраживачког института за јавну религију, проценат оних који користе „политички коректније” честитање „Срећни празници” надмашио је оне којима је дражи „Срећан Божић”.

По једнима ово је знак да земља у већој мери уважава своје верске различитости, док је за друге то „рат против Божића”.

Свој крешендо овај рат је имао 2009, на западној обали САД, где су локални атести повели кампању у којој су тврдили да су све религије у суштини „бајке и митологија”. У знатно мањој мери, овај сукоб је протеклих дана репризиран на Менхетну, где су такође прецртавани верски симболи Божића.

Прави проблем „традиционалиста”, како у свом есеју „Примирје у рату за Божић” тврди колумниста сајта „Рил клир политикс” Карл Кенон, јесте чињеница да се Американци мењају.

Ново истраживање реномираног „Пју истраживачког центра” показује наиме да су припадници данашње генерације мање него њихови родитељи склони да празник обележе и одласком у цркву, а знатно скептичнији према концепту „безгрешног зачећа”, па и доживљају Божића као нечег религиозног.

Према подацима поменутог института, док Божић слави 92 одсто Американаца, само 51 одсто испитаника је одговорило да је то за њих верски чин – што је протумачено као значајна промена. „Секуларизација” Божића овде је нешто што се заиста догађа, као последица чињенице да су млади људи све мање склони „организованој религији”, па хришћански празник зато углавном схватају као друштвени обичај.

Председник Обама је међутим на страни традиционалиста. И сам хришћанин (мада многе „теорије завере” тврде да није), на овогодишњој инаугурацији „националне јелке” о оснивачу хришћанства је говорио у стриктно верским категоријама. „Сваког Божића ми славимо рођење детета које је на овај свет дошло само са шталским кровом изнад главе, али је уз живот пун смерности и жртвовања, живот вођен вером и добротом према другима, Христ постао моћан глас који нас већ два миленијума учи самилости и љубави према другима не само речима, него и делима.”

Председник је Божић провео на родним Хавајима, где ће у породичном кругу дочекати и Нову годину, а у Белој кући дотле светле укупно 24 јелке. Скромнији декор него прошле године у ово време, када их је било 52.