Habzburg je hteo i dobio rat

U jeku priprema za obeležavanje sto godina od početka Prvog svetskog rata, dok poznati i novopečeni zapadni istoričari pokušavaju da podvrgnu reviziji istorijske činjenice o razlozima za izbijanje tog svetskog sukoba ne bi li se podstaklo novo evropsko jedinstvo, harmoniju orkestrirane kampanje narušio je Volfgang Madertaner, generalni direktor bečkog Državnog arhiva, po protokolu i običajnoj praksi najpozvaniji faktor u državi koji predlaže austrijskoj vladi mere za očuvanje istorije i tradicije.

„Austrija je u obavezi da kao sukcesor monarhije Habzburga jasno i razumljivo prizna krivicu (za izbijanje Prvog svetskog rata)”, izjavio je Madertaner u nekoliko navrata za austrijske i svetske medije.

Bio je to povod za „Politiku” da povede razgovor, tim pre što ovde nije reč samo o upućenom istoričaru, već i o šefu austrijske krovne ustanove koja obuhvata sve izvore tamošnje arhivske građe (Istorijski, Ratni arhiv), i raspolaže jednom od najbogatijih zbirki dokumenata o događajima koji su prethodili izbijanju svetskog sukoba.

„Beč je tražio priliku da sačuva prestiž i povrati kredibilitet velesile, tako što će započeti ograničeni, regionalni sukob i, naravno, izići kao pobednik iz tog ’malog’ rata... U tom kontekstu je Italija dugo vremena bila prioritetni cilj za generala Fon Hecendorfa i njegove sledbenike, sve do 1910. godine. Tada je postalo jasno da slom Otomanske imperije neposredno predstoji”, istakao je Madertaner, da bi se potom okrenuo – Srbiji.

„Kada je u ratni kalendar Habzburške monarhije unesen novi prioritetni cilj – uspostavljanje kontrole nad celokupnim Balkanom, to jest preuzimanje turskih teritorija – Srbija se obrela na putu kao prepreka...”

Madertaner ovako tumači značaj i ulogu Sarajevskog atentata: „Pitanje je, naravno, da li bi generalu Fon Hecendorfu pošlo za rukom da u tom trenutku ostvari zacrtani cilj (da napadne Srbiju) da do atentata nije došlo... Ali, atentat je izveden i monarhija je dobila povod za rat koji je želela i tražila.”

O pokušajima nekolicine zapadnih istoričara, da na osnovu navodno novih istorijskih saznanja relativišu krivicu Nemačke i Austrougarske za izbijanje rata, Madertaner kaže da oni ne predstavljaju ni novost ni iznenađenje: „Sličnih pokušaja je bilo sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kada je ideja evropskog ujedinjenja bila u povoju, odnosno na nivou Evropske ekonomske zajednice.”

Povod ponovnom pokretanju pet decenija stare inicijative „u novom ruhu”, po Madertaneru, više je nego jasan. Unutar EU priziva se duh zajedništva glasnije nego ranijih godina, a stogodišnjica izbijanja Prvog svetskog rata nudi priliku za novo razumevanje među nekada zaraćenim stranama. Ipak, Madertaner smatra da dnevnopolitičke potrebe ne bi smele da posluže kao opravdanje za proizvoljno tumačenje istorije: „Ostanimo pri činjenicama koje su važile do 2010. godine – Austrougarska i Nemačka su krive za rat!”

Pristalica autentičnog krila austrijske socijaldemokratije, Madertaner je iskoristio priliku da podseti na stav Viktora Adlera, jednog od osnivača austromarksističkog pokreta, i na njegovu tezu da je Habzburg želeo, dobio, vodio i izgubio rat, ali da ga nije okončao: „Republika (Austrija od svršetka Prvog svetskog rata) nije Habzburška monarhija, ali je dužna da zajedno sa onih jedanaest država koje su proizišle iz monarhije rasvetli ’grehe’ iz monarhističke prošlosti.”