Pamtim „Politiku” i iz gadnih vremena

Ponosan sam što mogu da kažem da sam čitalac „Politike” više od pola veka.

U početku sam je čitao prevedenu na engleski u kancelariji „Njujork tajmsa” u hotelu „Moskva” (još nisam bio savladao ni srpski, ni ćirilicu). Engleski prevod je obezbeđivala zajednička prevodilačka služba američke i britanske ambasade i stizao je u „Moskvu” rano ujutru. U to vreme „Politika” je imala neke od najboljih tekstova i analiza u Jugoslaviji, mada su i „Borba”, „Vjesnik” i „Delo” takođe imali izvrsne novinare. Ali „Politika” je mogla da se diči Aleksandrom Nenadovićem, Miroslavom Radojčićem, Zoranom Žujovićem, Jurijem Gustinčičem, Ristom Bajalskim i Vojislavom Đukićem – velikim talentima!

Neke od njih sam upoznao. S vremenom su mi postali lični prijatelji. To je bio spor proces jer u ranim danima mog boravka na Balkanu kao da je postojao neki nepisani kodeks da se domaći ne druže sa strancima. Sećam se da sam smatrao za neku vrstu pobede to što sam ubedio Sašu Nenadovića da dođe na večeru u moj stan u Ulici proleterskih brigada (sadašnjoj Krunskoj) sa američkim kongresmenom Edom Dervinskim koji je bio u poseti.

Prvo novinarsko prijateljstvo u Beogradu sklopio sam sa Dragoslavom Rančićem. On je tada bio u „Borbi”, a kasnije je postao sjajni dopisnik „Politike” iz Kine.
I Dragan iz Kragujevca i Saša iz obližnjih Trbušana pomogli su mi da razumem i cenim Srbe i Srbiju.

Jednog dana posle sedmične pres-konferencije sa Avdom Humom, uglađenim portparolom Ministarstva spoljnih poslova, Dragan me je povukao na stranu i rekao: „Ne bi trebalo da postavljaš tako oštra pitanja. Možda dobiješ bolji odgovor ako budeš manje direktan.”
„Ja sam Amerikanac – postavljam direktna pitanja!” narogušio sam se.

Posle ovog britkog dijaloga postali smo prijatelji.
Saša je bio suptilniji. „Možeš mnogo toga da uradiš protiv Srbije, ali na Balkanu ne možeš da uradiš ništa bez Srbije”, savetovao me je. Često poželim da su ovu njegovu mudrost upili i naučili u Vašingtonu, Berlinu i Briselu.

U oktobru 1981, više od 10 godina pošto sam otišao s Balkana, vratio sam se u Beograd i zaprepastio se kad sam čuo da Saša Nenadović ne samo da je smenjen s mesta glavnog urednika „Politike” nego je sveden na nepostojanje – nije više mogao da piše pod svojim imenom. U tom trenutku sam intervjuisao Lazara Mojsova u svojstvu predsedavajućeg Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Pitao sam ga kako zemlja poput Jugoslavije može da dozvoli da traći talente tako uglednih ljudi kao što su (bivši šef diplomatije) Marko Nikezić i Aleksandar Nenadović.

Mojsov, slatkorečivi Makedonac, žestoko je negodovao: „Pa, Nikezić je vajar i može da napravi šta god želi.”„A Nenadović piše”, dodao je.
„Ali ne pod svojim imenom!”, prigovorio sam.
Nekoliko nedelja kasnije Saši su vraćeni inicijali A. N., a malo kasnije i puno ime u potpisu. To su bila gadna vremena za „Politiku” i ostalu štampu.
U vreme Miloševića ovim listom je loše upravljao Živorad Minović koji je smenjen još za Miloševićeve vladavine.

Do tada me nisu zvali da posetim impozantnu kuću „Politike” u Makedonskoj ulici. To se desilo devedesetih.

Ne mogu da kažem da je „Politika” ona stara kao u vreme kad je bila vodeći list na Balkanu, ali u pogledu političke nezavisnosti i kvalitetnog izveštavanja na mene ovih dana ostavlja dosta dobar utisak.

Dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda