Pecanje pred oluju

Nedavni susret predsednika SAD Džordža Buša i njegovog ruskog kolege Vladimira Putina u američkoj državi Mejn predstavljao je nemalo razočarenje za sve one koji su očekivali da će dvojica najmoćnijih lidera današnjice preseći mnoge Gordijeve čvorove. A uoči samita se nakupilo podosta spornih pitanja: od širenja američkog raketnog štita u Evropi, pa preko iranskog nuklearnog programa, do nerešenog statusa južne srpske pokrajine Kosmeta...
Nade su bile uzaludne. Dvodnevno druženje Buša i Putina, začinjeno manje-više uspešnim pecanjem, okončano je jednim još većim pitanjem: šta je u stvari bio razlog susreta pomenute dvojice? Čak ni vešto isfrazirano obraćanje malobrojnim novinarima američko-ruskog diplomatskog dvojca, oličenog u Kondolizi Rajs i Sergeju Lavrovu, nije uspelo da odagna pomenutu nedoumicu.

Možda je upravo to "netalasanje" u Mejnu učinilo da subotnja odluka Moskve da do daljeg suspenduje svoje učešće u Sporazumu o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi odjekne kao prava bomba. Kako drugačije objasniti, najblaže rečeno, burne reakcije na nešto što je očekivano još od aprila meseca i godišnjeg obraćanja Putina deputatima oba doma parlamenta Ruske Federacije. Biće da su na Zapadu ostali dosledni sebi samima - najave iz Moskve ponovo su primili isuviše olako.

Rušenje Berlinskog zida u novembru 1989. i raspad Varšavskog pakta 1. jula 1991, označili su kraj "hladnog rata" između Zapada i Istoka. Prvi su to ocenili kao blistavu pobedu, drugi (nošeni vekovnim iskustvom) kao tek prolaznu istorijsku neminovnost. I dok su Amerikanci bezglavo grunuli napred, u Evropi i svetu uopšte, osvajajući nove teritorije ali i stvarajući sebi nove neprijatelje (daleko opasnije od već klonulih sovjeta), ovi drugi su na ruševinama kolevke socijalizma pokušavali da izgrade novu državu. Uslovno rečeno, uspeli su i jedni i drugi. A onda su se vratili onome što najbolje znaju - međusobnom sukobu, doduše, ponešto modifikovanom.

Zato odluka SAD o postavljanju svojih raketnih sistema u Poljskoj i Češkoj (van okvira delatnosti NATO i bez istinskih konsultacija sa evropskim saveznicima), i suspenzija Dogovora o naoružanju od strane Rusije, ne predstavljaju iznenađenje. To što je mnoge na starom kontinentu iznenada zabolela glava, drugo je pitanje. Evropljani su se probudili iz dvodecenijske postberlinske letargije da bi konačno shvatili da o njihovim sudbinama ponovo razmišljaju drugi. Tačnije, isti oni koji su im krojili kapu do rušenja gvozdene zavese.

Starokontinentalci nisu svarili ni termin "energija kao oružje" a već ih je dočekao sledeći, još neprijatniji - "nova Rusija". Počelo je užurbano listanje vojnih enciklopedija, prebrojavanje aviona, tenkova, topova, ljudstva - "našeg" i "njihovog" - merenje teritorije, dometa raketa... kao da će rat svakog časa, samo što nije.

Ipak, pogledajmo stvari i sa druge strane. Putin je na vlast došao na krilima rata u Čečeniji. Objektivno, posao je obavio dobro. Pa zašto onda sličan princip ne primeniti i za njegovog naslednika. Srećom, ovog puta bez oružanih bitaka, ali sa saznanjem da opreznost nikada nije na odmet. Suspenzija učešća u Dogovoru o naoružanju sigurno ide u tom pravcu. Ali ide i korak dalje.

Od subote priča o "zamrznutim konfliktima" na području bivšeg SSSR-a dobija novi značaj, kao i rusko prisustvo u Gruziji, Moldaviji, Jermeniji. Rešenje budućeg statusa južne srpske pokrajine Kosova i Metohije takođe poprima drugačije, neizvesnije, obrise. Prostori na koje su na Zapadu do juče gledali kao na sopstveno bunjište pretvaraju se u prostore u koje je potrebno uložiti i nešto više od pukih fraza o demokratiji i slobodi.

Potencijalno najveći (ali još neostvaren) zgoditak za Evropu - Ukrajina - takođe postaje teren za nadmetanje sa neizvesnim završetkom. Nedavna vojna vežba "Morski povetarac" u kojoj je, uz delove tamošnjih oružanih snaga učestvovalo dvadesetak članica NATO, propraćena je kao i prošle godine žestokim demonstracijama proruski orijentisanih građana Krima. I Iran, kao jak ekonomski partner Rusije, iz subotnje odluke Moskve može da izvuče neku korist. Pogotovo posle jučerašnjih napisa u britanskoj štampi da će SAD do kraja Bušovog mandata sigurno zaratiti sa ovom zemljom.

I na kraju, jačanje vojnog potencijala uvek je značilo svežu krv za ekonomiju zemlje u principu. Svestan upravo takve činjenice, Vladimir Putin je po dolasku na čelo Rusije 2000. obećao da će sve učiniti kako bi vojnoindustrijskom kompleksu povratio slavu koju je imao u sovjetska vremena. Obećanje je održao i pored restrikcija koje je nametao Dogovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi. Ostaje nada da će se nadmetanje dve supersile na ovome i završiti.