Пецање пред олују

Недавни сусрет председника САД Џорџа Буша и његовог руског колеге Владимира Путина у америчкој држави Мејн представљао је немало разочарење за све оне који су очекивали да ће двојица најмоћнијих лидера данашњице пресећи многе Гордијеве чворове. А уочи самита се накупило подоста спорних питања: од ширења америчког ракетног штита у Европи, па преко иранског нуклеарног програма, до нерешеног статуса јужне српске покрајине Космета...
Наде су биле узалудне. Дводневно дружење Буша и Путина, зачињено мање-више успешним пецањем, окончано је једним још већим питањем: шта је у ствари био разлог сусрета поменуте двојице? Чак ни вешто исфразирано обраћање малобројним новинарима америчко-руског дипломатског двојца, оличеног у Кондолизи Рајс и Сергеју Лаврову, није успело да одагна поменуту недоумицу.

Можда је управо то "неталасање" у Мејну учинило да суботња одлука Москве да до даљег суспендује своје учешће у Споразуму о конвенционалним оружаним снагама у Европи одјекне као права бомба. Како другачије објаснити, најблаже речено, бурне реакције на нешто што је очекивано још од априла месеца и годишњег обраћања Путина депутатима оба дома парламента Руске Федерације. Биће да су на Западу остали доследни себи самима - најаве из Москве поново су примили исувише олако.

Рушење Берлинског зида у новембру 1989. и распад Варшавског пакта 1. јула 1991, означили су крај "хладног рата" између Запада и Истока. Први су то оценили као блиставу победу, други (ношени вековним искуством) као тек пролазну историјску неминовност. И док су Американци безглаво грунули напред, у Европи и свету уопште, освајајући нове територије али и стварајући себи нове непријатеље (далеко опасније од већ клонулих совјета), ови други су на рушевинама колевке социјализма покушавали да изграде нову државу. Условно речено, успели су и једни и други. А онда су се вратили ономе што најбоље знају - међусобном сукобу, додуше, понешто модификованом.

Зато одлука САД о постављању својих ракетних система у Пољској и Чешкој (ван оквира делатности НАТО и без истинских консултација са европским савезницима), и суспензија Договора о наоружању од стране Русије, не представљају изненађење. То што је многе на старом континенту изненада заболела глава, друго је питање. Европљани су се пробудили из дводеценијске постберлинске летаргије да би коначно схватили да о њиховим судбинама поново размишљају други. Тачније, исти они који су им кројили капу до рушења гвоздене завесе.

Староконтиненталци нису сварили ни термин "енергија као оружје" а већ их је дочекао следећи, још непријатнији - "нова Русија". Почело је ужурбано листање војних енциклопедија, пребројавање авиона, тенкова, топова, људства - "нашег" и "њиховог" - мерење територије, домета ракета... као да ће рат сваког часа, само што није.

Ипак, погледајмо ствари и са друге стране. Путин је на власт дошао на крилима рата у Чеченији. Објективно, посао је обавио добро. Па зашто онда сличан принцип не применити и за његовог наследника. Срећом, овог пута без оружаних битака, али са сазнањем да опрезност никада није на одмет. Суспензија учешћа у Договору о наоружању сигурно иде у том правцу. Али иде и корак даље.

Од суботе прича о "замрзнутим конфликтима" на подручју бившег СССР-а добија нови значај, као и руско присуство у Грузији, Молдавији, Јерменији. Решење будућег статуса јужне српске покрајине Косова и Метохије такође поприма другачије, неизвесније, обрисе. Простори на које су на Западу до јуче гледали као на сопствено буњиште претварају се у просторе у које је потребно уложити и нешто више од пуких фраза о демократији и слободи.

Потенцијално највећи (али још неостварен) згодитак за Европу - Украјина - такође постаје терен за надметање са неизвесним завршетком. Недавна војна вежба "Морски поветарац" у којој је, уз делове тамошњих оружаних снага учествовало двадесетак чланица НАТО, пропраћена је као и прошле године жестоким демонстрацијама проруски оријентисаних грађана Крима. И Иран, као јак економски партнер Русије, из суботње одлуке Москве може да извуче неку корист. Поготово после јучерашњих написа у британској штампи да ће САД до краја Бушовог мандата сигурно заратити са овом земљом.

И на крају, јачање војног потенцијала увек је значило свежу крв за економију земље у принципу. Свестан управо такве чињенице, Владимир Путин је по доласку на чело Русије 2000. обећао да ће све учинити како би војноиндустријском комплексу повратио славу коју је имао у совјетска времена. Обећање је одржао и поред рестрикција које је наметао Договор о конвенционалним оружаним снагама у Европи. Остаје нада да ће се надметање две суперсиле на овоме и завршити.