Bolje stranci nego parlog

Posle GMO, aflatoksina i drugih bauka i strašila – nova uzbuna: stranci kupuju srpsku zemlju! Tačnije: već su kupili tridesetak hiljada hektara prvoklasnih vojvođanskih oranica i, ukoliko ih ne zaustavimo, ko zna šta će nam ostati. Arapi imaju brda para od nafte i gasa i, priča se, bacili su oko čak i na PKB. Na uzbunu zvone paori – mali akcionari, okupljeni u razna udruženja širom Vojvodine. Običan svet je uplašen jer se šire glasine kako će nama da ostane goli kamen...

Govorio sam i, evo, ponavljam: neznanje je majka straha. Uzbuna je posledica gladi za zemlju, a ova je nastala jer je poljoprivreda postala unosno zanimanje. I tek će biti jer projekcije o rastu stanovnika na Zemlji upućuju da će energija, voda i hrana biti izuzetno traženi. I skupi. Ko bude imao stotinak hektara – biće kao mali šeik sa dva, tri bunara nafte. S tom razlikom što će Arapinu nafta jednom da presahne, a sunce će 100 hektara našeg paora, večno da greje, a voda natapa za nove žetve i berbe. Zemljoradnja je jedini obnovljivi, zeleni rudnik! Zbog toga je cena zemlje dostigla i 10.000 evra po hektaru, „arenda” je skuplja, a licitacije za državno zemljište su pretvorene u nemilosrdan obračun. Mali akcionari i drugi zemljoradnici najviše su protiv toga da stranci poseduju njive u našem ataru jer će biti manje državnog zemljišta da ga, kao i pre, uzmu u zakup.

Ja nisam protiv toga da Arapi i drugi stranci imaju imanja u Srbiji. Jer nije važno ko poseduje zemljište, već kako ga obrađuje! Kakvu korist imamo od toga što, ovog časa, 98 odsto njiva poseduju građani Srbije? Poseduju, a ne koriste. Oko miliona hektara u posedu starih ili trajno odsutnih vlasnika godinama je u parlogu. Ne rađa, a sunce ga greje, kiše natapaju. „Nema repa, nema papka” i mnoge njive godinama se ne đubre ni stajnjakom! U članu 59. Zakona o zemljištu predviđena je kazna: nemarnom vlasniku zemljište se oduzima na rok od tri godine i biva ustupljeno drugom, vrednijem zemljoradniku. Ali ta kazna do sada nijednom nije primenjena!

Ovim pitanjem se niko i ne bavi. Dokaz za to jeste to što se parlog ne smanjuje, a u nekim krajevima i raste. Ministri za poljoprivredu i lokalna vlast decenijama mirno gledaju mršave žetve i korov kako guta dobre, nekad plodne i rodne njive.

Da li smo, kako stranci kažu, toliko (pre)bogati, kad dopuštamo toliki luksuz: da hiljade hektara ne rađaju?!

Naravno, nismo mi (pre)bogati, mi smo i dalje jad i beda, evropska sirotinja, a mogli bismo da postanemo bašta Evrope, da svetu nudimo brda hrane a da siromašni zemljoradnici postanu imućni.

Prema tome, ako stranci mogu da grade fabrike, i to uz velike olakšice opština i Mlađana Dinkića, koje plaćamo mi, poreski obveznici – zašto ne bi mogli da imaju i njive?! Uostalom, kad stupimo uniju Evrope, moraćemo da ozakonimo dolazak stranih posednika.

Da se ja nešto pitam, stranim kupcima bih postavio uslov: da na kupljenom zemljištu, u roku od pet godina, moraju da postave sistem za navodnjavanje, da iskoriste naše njive i sunce i dobiju dve žetve, zatim da po hektaru imaju bar jednu kravu ili 5 svinja, 10 ovaca. Potrebno nam je meso za izvoz, a pored toga i stajnjak: da proizvedemo nešto električne energije i dobijemo gomilu stajnjaka koji održavaju plodnost. Stranci ulažu svoj novac sa proračunom i željom da zarade. Na to imaju pravo i od toga će imati koristi i Srbija i dojučerašnji vlasnik prodatih njiva. Pokazaće se da nove, najbolje metode obrade donose rod i prihod. Ako li se primeti da nisu ispunili takve ugovorene obaveze – ugovor se raskida!

I mirna Bačka, iz koje su pre nekoliko dana stizala upozorenja i uzbune.

Novinar, predsednik „Bogate Srbije”