Боље странци него парлог

После ГМО, афлатоксина и других баука и страшила – нова узбуна: странци купују српску земљу! Тачније: већ су купили тридесетак хиљада хектара првокласних војвођанских ораница и, уколико их не зауставимо, ко зна шта ће нам остати. Арапи имају брда пара од нафте и гаса и, прича се, бацили су око чак и на ПКБ. На узбуну звоне паори – мали акционари, окупљени у разна удружења широм Војводине. Обичан свет је уплашен јер се шире гласине како ће нама да остане голи камен...

Говорио сам и, ево, понављам: незнање је мајка страха. Узбуна је последица глади за земљу, а ова је настала јер је пољопривреда постала уносно занимање. И тек ће бити јер пројекције о расту становника на Земљи упућују да ће енергија, вода и храна бити изузетно тражени. И скупи. Ко буде имао стотинак хектара – биће као мали шеик са два, три бунара нафте. С том разликом што ће Арапину нафта једном да пресахне, а сунце ће 100 хектара нашег паора, вечно да греје, а вода натапа за нове жетве и бербе. Земљорадња је једини обновљиви, зелени рудник! Због тога је цена земље достигла и 10.000 евра по хектару, „аренда” је скупља, а лицитације за државно земљиште су претворене у немилосрдан обрачун. Мали акционари и други земљорадници највише су против тога да странци поседују њиве у нашем атару јер ће бити мање државног земљишта да га, као и пре, узму у закуп.

Ја нисам против тога да Арапи и други странци имају имања у Србији. Јер није важно ко поседује земљиште, већ како га обрађује! Какву корист имамо од тога што, овог часа, 98 одсто њива поседују грађани Србије? Поседују, а не користе. Око милиона хектара у поседу старих или трајно одсутних власника годинама је у парлогу. Не рађа, а сунце га греје, кише натапају. „Нема репа, нема папка” и многе њиве годинама се не ђубре ни стајњаком! У члану 59. Закона о земљишту предвиђена је казна: немарном власнику земљиште се одузима на рок од три године и бива уступљено другом, вреднијем земљораднику. Али та казна до сада ниједном није примењена!

Овим питањем се нико и не бави. Доказ за то јесте то што се парлог не смањује, а у неким крајевима и расте. Министри за пољопривреду и локална власт деценијама мирно гледају мршаве жетве и коров како гута добре, некад плодне и родне њиве.

Да ли смо, како странци кажу, толико (пре)богати, кад допуштамо толики луксуз: да хиљаде хектара не рађају?!

Наравно, нисмо ми (пре)богати, ми смо и даље јад и беда, европска сиротиња, а могли бисмо да постанемо башта Европе, да свету нудимо брда хране а да сиромашни земљорадници постану имућни.

Према томе, ако странци могу да граде фабрике, и то уз велике олакшице општина и Млађана Динкића, које плаћамо ми, порески обвезници – зашто не би могли да имају и њиве?! Уосталом, кад ступимо унију Европе, мораћемо да озаконимо долазак страних поседника.

Да се ја нешто питам, страним купцима бих поставио услов: да на купљеном земљишту, у року од пет година, морају да поставе систем за наводњавање, да искористе наше њиве и сунце и добију две жетве, затим да по хектару имају бар једну краву или 5 свиња, 10 оваца. Потребно нам је месо за извоз, а поред тога и стајњак: да произведемо нешто електричне енергије и добијемо гомилу стајњака који одржавају плодност. Странци улажу свој новац са прорачуном и жељом да зараде. На то имају право и од тога ће имати користи и Србија и дојучерашњи власник продатих њива. Показаће се да нове, најбоље методе обраде доносе род и приход. Ако ли се примети да нису испунили такве уговорене обавезе – уговор се раскида!

И мирна Бачка, из које су пре неколико дана стизала упозорења и узбуне.

Новинар, председник „Богате Србије”