Treba se, ipak, udubiti u život

Specijalno za "Politiku"
Beč, jula – U godini koja će se verovatno pamtiti po Al Gorovom, Oskarom nagrađenom, dokumentarcu "Neugodna istina" ili, po nedavno održanom, masovnom "Live Earth"-u, iz senke zaborava počinju da izranjaju umetnička ostvarenja koja se bave savremenim problemima zagađenosti životne sredine, prenastanjenosti planete, nasiljem, siromaštvom, netolerancijom i orvelovskom podelom na "jednake i jednakije".
Na plakatu za izložbu "Telo kao pejzaž" Čena Zena (1955–2000), koja se do septembra održava u bečkoj Kunsthalle, "Crna metla", skulptura od gumenih creva, metala i drveta, nem je izraz jednog životnog umetničkog koncepta – svetu kojim vladaju prljavština, fizička i moralna, potrebno je jedno dobro čišćenje koje će ga, makar nakratko, osloboditi posledica industrijalizacije i nepravdi, nanetih stanovniku ovog, beznadežno nehigijenskog, sveta punog zatvorenih vrata i nepremostivih klasnih, birokratskih i rasnih prepreka za koje je do sada malo ko mario da ih ukloni.

Na samom ulasku u muzej dočekuje nas Zenova apokaliptična slika Kine, skulptura od odbačenih automobilskih guma i automobilčića prelakiranih crnom farbom, umetnikovo svedočanstvo ekološke katastrofe koja je nepovratno promenila veliki urbani deo ove prostrane azijske zemlje. Crnilo, prašina, otpad koji se gomila pred milionskim gradovima, oblaci smoga koji lišavaju nebo njegovog plavetnila, postkolonijalna i postmaoistička depresija, eskalacija siromaštva i migracionog očaja, teme su kojima je Zen posvetio dobar deo svog umetničkog rada. Vođen ikonografijom tela i opčinjen prirodnim elementima – vodom, vatrom, vazduhom i zemljom, Zen svetu i ljudskom životu pristupa sa poštovanjem. Kolektivni pulsirajući organizam čovečanstva, naš ovoplanetarni svet, prema Čen Zenu se jedino da opisati gradacijama stanja zdravlja/ bolesti, snage/ slabosti.

Iako mu se njegova postojbina Kina neprestano tematski vraća u fotografskim kolažima, skulpturama i instalacijama, Čen Zen vidike proširuje u egzilu, u potrazi za novim identitetom u Francuskoj (od svoje trideset prve godine živi u Parizu). Glasovi emigranata odjekuju kroz cevi džinovskog globusa (skulptura "Glasovi emigranata" iz 1995), kakofonija očajnika vapi za rukom koja će ih izvući iz zamršenog klupka i odvesti na neko bolje, darežljivije, blagonaklonije mesto. Priče se prepliću, glasovi na nebrojenim jezicima paralelno pripovedaju sudbine "bezpapiraša" iz nevidljivih pariskih tkaonica, perionica, podrumskih kuhinja, budžaka daleko od očiju javnosti. Sukob novog i starog, istoka i zapada, azijatskog i evropskog kontinenta, sve je to, zajedno sa već pomenutim stremljenjem ka katarzi čovečanstva, deo Zenovog koncepta transexperiances: "Ova vrsta pojma se odnosi na nešto veoma bitno, a to je da se treba udubiti u život, stopiti se sa drugima i sa njima se identifikovati."

Ideja stapanja, sinteze različitih kultura, stajala je i iza projekta "Selo bez granica" (2000). Zen je upotrebio raznobojne sveće za makete kuća "podignutih" na dečije stoličice sa naslonom, konstruisanih prema vizijama omladine iz najsiromašnijih delova sveta o idealnoj porodičnoj kući. "Upotreba sveća (svaka sveća u Kini simbolizuje život jednog ljudskog bića) za podizanje kuća na dečijim stolicama ima posebnu namenu: izgradnju sela bez granica koje tek treba da se inicira, a naša nada je da će to učiniti naredna generacija", objasnio je jednom prilikom umetnik.

Zenov prvi konkretan korak u slamanju etničkih granica bio je projekat "Pedeset udaraca u svaki" koji se sastoji od pedesetak nesvakidašnjih bubnjeva. Nastao je u Tel Avivu 1998, i potom izveden na Bijenalu u Veneciji, a stolice, stolovi i kreveti na kojima je razapeta životinjska koža, instrumenti su "interaktivnosti i pomirenja". U ovom projektu, posetioci su ohrabrivani da sviraju instrumente "u internacionalnom procesu pomeranja granica između alter ega i ’onih drugih’".

-----------------------------------------------------------

Arheologija budućnosti

Budućnost se ogleda u prošlosti, u vrsti arheologije onoga što nas očekuje. Instalacija "Soba očišćenja" iz 2000. je arheološka iskopina iz budućnosti u kojoj je prostor "pronađenih predmeta" – nameštaja, kompjutera, bicikla, alatki, odeće, otpadaka – prekrivenih debelim slojem gline, svojevrsni mauzolej našeg savremenog doba. Čen Zen se u vreme nastanka ove instalacije već nalazio u poslednjem stadijumu retkog oblika leukemije, te bi ovo nesvakidašnje "čistilište" moglo da se interpretira kao direktno suočavanje sa bolešću, i pomirenje sa neizbežnim.