Треба се, ипак, удубити у живот

Специјално за "Политику"
Беч, јула – У години која ће се вероватно памтити по Ал Горовом, Оскаром награђеном, документарцу "Неугодна истина" или, по недавно одржаном, масовном "Live Earth"-у, из сенке заборава почињу да израњају уметничка остварења која се баве савременим проблемима загађености животне средине, пренастањености планете, насиљем, сиромаштвом, нетолеранцијом и орвеловском поделом на "једнаке и једнакије".
На плакату за изложбу "Тело као пејзаж" Чена Зена (1955–2000), која се до септембра одржава у бечкој Кunsthalle, "Црна метла", скулптура од гумених црева, метала и дрвета, нем је израз једног животног уметничког концепта – свету којим владају прљавштина, физичка и морална, потребно је једно добро чишћење које ће га, макар накратко, ослободити последица индустријализације и неправди, нанетих становнику овог, безнадежно нехигијенског, света пуног затворених врата и непремостивих класних, бирократских и расних препрека за које је до сада мало ко марио да их уклони.

На самом уласку у музеј дочекује нас Зенова апокалиптична слика Кине, скулптура од одбачених аутомобилских гума и аутомобилчића прелакираних црном фарбом, уметниково сведочанство еколошке катастрофе која је неповратно променила велики урбани део ове простране азијске земље. Црнило, прашина, отпад који се гомила пред милионским градовима, облаци смога који лишавају небо његовог плаветнила, постколонијална и постмаоистичка депресија, ескалација сиромаштва и миграционог очаја, теме су којима је Зен посветио добар део свог уметничког рада. Вођен иконографијом тела и опчињен природним елементима – водом, ватром, ваздухом и земљом, Зен свету и људском животу приступа са поштовањем. Колективни пулсирајући организам човечанства, наш овопланетарни свет, према Чен Зену се једино да описати градацијама стања здравља/ болести, снаге/ слабости.

Иако му се његова постојбина Кина непрестано тематски враћа у фотографским колажима, скулптурама и инсталацијама, Чен Зен видике проширује у егзилу, у потрази за новим идентитетом у Француској (од своје тридесет прве године живи у Паризу). Гласови емиграната одјекују кроз цеви џиновског глобуса (скулптура "Гласови емиграната" из 1995), какофонија очајника вапи за руком која ће их извући из замршеног клупка и одвести на неко боље, дарежљивије, благонаклоније место. Приче се преплићу, гласови на небројеним језицима паралелно приповедају судбине "безпапираша" из невидљивих париских ткаоница, перионица, подрумских кухиња, буџака далеко од очију јавности. Сукоб новог и старог, истока и запада, азијатског и европског континента, све је то, заједно са већ поменутим стремљењем ка катарзи човечанства, део Зеновог концепта transеxperiances: "Ова врста појма се односи на нешто веома битно, а то је да се треба удубити у живот, стопити се са другима и са њима се идентификовати."

Идеја стапања, синтезе различитих култура, стајала је и иза пројекта "Село без граница" (2000). Зен је употребио разнобојне свеће за макете кућа "подигнутих" на дечије столичице са наслоном, конструисаних према визијама омладине из најсиромашнијих делова света о идеалној породичној кући. "Употреба свећа (свака свећа у Кини симболизује живот једног људског бића) за подизање кућа на дечијим столицама има посебну намену: изградњу села без граница које тек треба да се иницира, а наша нада је да ће то учинити наредна генерација", објаснио је једном приликом уметник.

Зенов први конкретан корак у сламању етничких граница био је пројекат "Педесет удараца у сваки" који се састоји од педесетак несвакидашњих бубњева. Настао је у Тел Авиву 1998, и потом изведен на Бијеналу у Венецији, а столице, столови и кревети на којима је разапета животињска кожа, инструменти су "интерактивности и помирења". У овом пројекту, посетиоци су охрабривани да свирају инструменте "у интернационалном процесу померања граница између алтер ега и ’оних других’".

-----------------------------------------------------------

Археологија будућности

Будућност се огледа у прошлости, у врсти археологије онога што нас очекује. Инсталација "Соба очишћења" из 2000. је археолошка ископина из будућности у којој је простор "пронађених предмета" – намештаја, компјутера, бицикла, алатки, одеће, отпадака – прекривених дебелим слојем глине, својеврсни маузолеј нашег савременог доба. Чен Зен се у време настанка ове инсталације већ налазио у последњем стадијуму ретког облика леукемије, те би ово несвакидашње "чистилиште" могло да се интерпретира као директно суочавање са болешћу, и помирење са неизбежним.