Sa strujom stiže i ključ u bravu

Niš – Ispod jednog od najviših vrhova Srbije, na nadmorskoj visini od oko 700 metara i na padinama Kopaonika, na putu od Kuršumlije prema velikoj veštačkoj akumulaciji Selova i Lukovskoj Banji, šćućurilo se malo selo Merćez. Sa tek tridesetak marljivih i vrednih stanovnika poznatih po proizvodnji kvalitetne šljive i jabuke, svakako i po dobroj rakiji. Merćez ima i školu koja je osnovana između dva svetska rata kao samostalna obrazovna ustanova. Tada je selo imalo nekoliko stotina žitelja, a sada je ovde istureno odeljenje matične OŠ „Miloje Zakić“ u Kuršumliji.

Danas je u ovoj školi jedna učiteljica i jedan đak. Njih dvoje, mališan Miljenko Kostić, učenik četvrtog razreda i njegova učiteljica Bojana Veličković su, kako kažu, najsrećniji u Srbiji jer je njihov školski objekat dobio struju.

– Nisam mogla da se zaposlim u Kragujevcu, gde mi živi porodica i konkurisala sam za radno mesto u Kuršumliji, gde sada stanujem. Svakog dana autobusom dolazim u selo i, kada završim nastavu i druženje sa jedinim đakom, sa malim Miljenkom, vraćam se u Kuršumliju. I tako sve dok traje školska godina – ispričala nam je učiteljica Bojana.

Kaže Bojana da nije teško, mada je veoma neobično, raditi samo sa jednim učenikom:

– Miljenko ima svu moju pažnju, kakvu deca u uobičajenim odeljenjima i školama nemaju. Ali, na drugoj strani, kada pređemo određenu oblast i kada on treba da odgovara šta je naučio, tu je sam na sebe upućen i na pravi način vidi se kako i koliko može da savlada gradivo. Sada, kada smo dobili konačno struju, verujem da će i njemu i meni biti mnogo lakše.

Mališan Miljenko, nasmejan i vedar, ali i zbunjen jer je priključenju škole na elektromrežu prisustvovalo mnogo ljudi, razgovor je počeo za nas ipak neočekivanom šalom:

– Meni je moja porodica veća i brojnija nego cela škola…

Onda je nastavio priču:

– Živim u jednom od zaseoka Merćeza i svakoga dana do škole prepešačim oko kilometar i po. U kući smo majka Jasmina i tata Radovan, moja braća Radiša i Miloš i sestrica Mikica, kao i tatin otac deda Hranislav. Nije mi teško, volim školu, ali nemam društva, to mi nekako najteže pada. Znam da tamo gde su velike škole deca igraju fudbal, trče i da imaju društvo – iskren je mališan.

Radost za Miljenka i njegovu učiteljicu Bojanu, koji su svakoga dana od 11 do 14 časova zajedno u školi, došla je sa strujom. Zasvetlela je sijalica u prostoriji koju koriste kao učionicu i koju su prilagodili svojim potrebama. A struja je do škole u Merćezu, ispričao nam je direktor Privrednog društva „Jugoistok Niš“ Igor Novaković, stigla u akciji ovog preduzeća i ministarstava za prosvetu i energetiku:

– Konkretno, u toku je izgradnja dalekovoda prema Lukovskoj Banji i u sklopu toga odlučili smo da obezbedimo struju za školu. Verujemo da će se u ovom ekonomski nerazvijenom području Srbije stvoriti uslovi i za bolji život, ali i za razvoj turizma. Možda jednoga dana i za povratak ljudi na seoska područja potkopaoničkog kraja, iz kojeg su svojevremeno otišli. Posebno nam je, naravno, veliko zadovoljstvo što smo ovom predivnom dečaku Miljenku i njegovoj učiteljici obezbedili bolje uslove za rad – rekao je za „Politiku” direktor „Jugoistoka“ Novaković.

Ljudi dobre volje, na čelu sa rukovodstvom PD „Jugoistok“ obećali su učiteljici i njenom đaku kompjuter, TV prijemnik i sve drugo što im je potrebno, a što nisu mogli da koriste bez struje.

Nažalost, rekao nam je direktor OŠ „Miloje Zakić“ u Kuršumliji Slobodan Šindić, može se dogoditi da istureno odeljenje u Merćezu već narednog leta prestane da radi. Jer, kaže, Miljenko će u peti razred u drugu školu. A novih prvaka nema.