Са струјом стиже и кључ у браву

Ниш – Испод једног од највиших врхова Србије, на надморској висини од око 700 метара и на падинама Копаоника, на путу од Куршумлије према великој вештачкој акумулацији Селова и Луковској Бањи, шћућурило се мало село Мерћез. Са тек тридесетак марљивих и вредних становника познатих по производњи квалитетне шљиве и јабуке, свакако и по доброј ракији. Мерћез има и школу која је основана између два светска рата као самостална образовна установа. Тада је село имало неколико стотина житеља, а сада је овде истурено одељење матичне ОШ „Милоје Закић“ у Куршумлији.

Данас је у овој школи једна учитељица и један ђак. Њих двоје, малишан Миљенко Костић, ученик четвртог разреда и његова учитељица Бојана Величковић су, како кажу, најсрећнији у Србији јер је њихов школски објекат добио струју.

– Нисам могла да се запослим у Крагујевцу, где ми живи породица и конкурисала сам за радно место у Куршумлији, где сада станујем. Сваког дана аутобусом долазим у село и, када завршим наставу и дружење са јединим ђаком, са малим Миљенком, враћам се у Куршумлију. И тако све док траје школска година – испричала нам је учитељица Бојана.

Каже Бојана да није тешко, мада је веома необично, радити само са једним учеником:

– Миљенко има сву моју пажњу, какву деца у уобичајеним одељењима и школама немају. Али, на другој страни, када пређемо одређену област и када он треба да одговара шта је научио, ту је сам на себе упућен и на прави начин види се како и колико може да савлада градиво. Сада, када смо добили коначно струју, верујем да ће и њему и мени бити много лакше.

Малишан Миљенко, насмејан и ведар, али и збуњен јер је прикључењу школе на електромрежу присуствовало много људи, разговор је почео за нас ипак неочекиваном шалом:

– Мени је моја породица већа и бројнија него цела школа…

Онда је наставио причу:

– Живим у једном од засеока Мерћеза и свакога дана до школе препешачим око километар и по. У кући смо мајка Јасмина и тата Радован, моја браћа Радиша и Милош и сестрица Микица, као и татин отац деда Хранислав. Није ми тешко, волим школу, али немам друштва, то ми некако најтеже пада. Знам да тамо где су велике школе деца играју фудбал, трче и да имају друштво – искрен је малишан.

Радост за Миљенка и његову учитељицу Бојану, који су свакога дана од 11 до 14 часова заједно у школи, дошла је са струјом. Засветлела је сијалица у просторији коју користе као учионицу и коју су прилагодили својим потребама. А струја је до школе у Мерћезу, испричао нам је директор Привредног друштва „Југоисток Ниш“ Игор Новаковић, стигла у акцији овог предузећа и министарстава за просвету и енергетику:

– Конкретно, у току је изградња далековода према Луковској Бањи и у склопу тога одлучили смо да обезбедимо струју за школу. Верујемо да ће се у овом економски неразвијеном подручју Србије створити услови и за бољи живот, али и за развој туризма. Можда једнога дана и за повратак људи на сеоска подручја поткопаоничког краја, из којег су својевремено отишли. Посебно нам је, наравно, велико задовољство што смо овом предивном дечаку Миљенку и његовој учитељици обезбедили боље услове за рад – рекао је за „Политику” директор „Југоистока“ Новаковић.

Људи добре воље, на челу са руководством ПД „Југоисток“ обећали су учитељици и њеном ђаку компјутер, ТВ пријемник и све друго што им је потребно, а што нису могли да користе без струје.

Нажалост, рекао нам је директор ОШ „Милоје Закић“ у Куршумлији Слободан Шиндић, може се догодити да истурено одељење у Мерћезу већ наредног лета престане да ради. Јер, каже, Миљенко ће у пети разред у другу школу. А нових првака нема.