Šta Balkan može da nauči od Skandinavije

U Danskoj se više zarađuje, ali su u Švedskoj niži troškovi života. Zato oko 20.000 Šveđana svakog jutra preko mosta „Eresund” odlazi u Dansku i uveče se istim putem vraća kući. Most koji spaja Malme i Kopenhagen ne samo da olakšava dnevne migracije već i simbolizuje najjaču regionalnu saradnju na svetu.

O nordijskom tipu saradnje u poslednje vreme sve češće se govori i na Balkanu, i to kao o poželjnom vidu kooperacije za zemlje bivše Jugoslavije. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije predložilo je nedavno primenu ovog modela u diplomatsko-konzularnim poslovima. Igmanska inicijativa, mreža nevladinih organizacija na prostoru zemalja potpisnica Dejtonskog sporazuma, istraživala je i druge oblasti u kojima bi jugoistok Evrope mogao biti povezan kao što je povezan sever kontinenta.

A šta je, u stvari, nordijski model saradnje o kojem odnedavno često slušamo? To je politička, ekonomska, obrazovna povezanost Norveške, Švedske, Danske, Finske i Islanda. Počela je osnivanjem pasoške unije (1957), to jest dogovorom da građanima ovih zemalja neće biti potrebne putne isprave da bi se kretali po nordijskim zemljama. Nastavila se osnivanjem integrisanog tržišta rada (1982) i omogućavanjem slobodnog pristupa visokom obrazovanju (1996). To znači da svi Nordijci imaju ista prava na rad, obrazovanje i socijalnu zaštitu u svakoj od zemalja regiona. Diplome jedne zemlje se priznaju u svim ostalima.

Norveški ambasador u Beogradu Nils Ragnar Kamsvog objašnjava za „Politiku” da je reč o saradnji koja je donela vrlo konkretne rezultate jer je olakšala svakodnevni život ljudi i njihovo preseljenje, zaposlenje ili školovanje u bilo kojoj od zemlji regiona.

„Mi vidimo konkretnu dobrobit od saradnje. Na primer, nekoliko članova moje porodice je posle rata otišlo u Švedsku jer se tamo daleko bolje živelo. Danas je, međutim, kod nas ekonomska situacija znatno bolje pa se mnogo Šveđana seli u Norvešku i čak 25 odsto svih medicinskih sestara u Oslu dolazi iz Švedske”, objašnjava Nils Ragnar Kamsvog.

Saradnja je institucionalizovana kroz Nordijski savet, interparlamentarno telo sa 97 poslanika iz svih nordijskih zemalja i Nordijski savet ministara, međuvladino telo sa predstavnicima izvršne vlasti koji se redovno sastaju. Norveška, Švedska, Danska, Finska i Island zajedno imaju 25,6 miliona stanovnika. U vrhu su lestvice zemalja najboljih za život, sa najvećom zaradom i najvišim nivoom socijalne zaštite.

Ipak, kako objašnjava norveški ambasador, nema razloga da se troši više nego što je potrebno, zbog čega su ove zemlje i rešile da u mnogim prestonicama sveta zajedno smeštaju svoje ambasade.

„U Berlinu imamo kompleks nordijskih ambasada sa zajedničkom zgradom u sredini. U Ljubljani smo delili recepciju i salu za sastanke, a svaka ambasada je imala svoje, posebne kancelarije. U Mjanmaru se svi Nordijci sele u istu zgradu. Kada u budućnosti budemo gradili ambasade, nastojaćemo da budu zajedničke. Mi smo male zemlje. Zašto da ne delimo zajedničke kancelarije, recepciju, sale za sastanke? Skupo je imati ambasade u svim prestonicama sveta. Zato smo zauzeli pragmatičan i praktičan pristup”, kaže on.

Nordijci često dele zajednički prostor u prestonicama sveta, ali ne i samo diplomatsko predstavništvo. Svaka zemlja ima svog ambasadora i druge diplomate, pa ne zastupa spoljnu politiku i interese drugih. Nije, dakle, reč o zajedničkoj politici, već o podeli troškova i rešavanju problema građana u inostranstvu. Svaki Nordijac ima pravo na konzularne usluge bilo koje nordijske zemlje ako njegova država u nekoj prestonici nema ambasadu.

„Rukovodio sam akcijom evakuisanja naših državljana za vreme rata 2006. u Libanu, gde Island nije imao ambasadu ni konzulat. Međutim, Islanđani su u norveškoj ambasadi dobili pomoć kao i Norvežani i imali su prioritet kao da su građani Norveške”, kaže ambasador.

Skandinavija je miran deo sveta sa malim brojem problema, zbog čega se stiče utisak da je tamo lako uspostaviti ovakvu saradnju. To je razlog što su mnogi na Balkanu skeptični u pogledu primene ovog vida saradnje na jugoistoku Evrope.

Međutim, kao podseća Nils Ragnar Kamsvog, i nordijske zemlje su u prošlosti stalno međusobno ratovale, borile se za dominaciju i održavale stereotipe jedna prema drugima. Ove godine se navršava dva veka otkako je vođen poslednji rat između nordijskih zemalja, Norveške i Švedske. „Vreme je bitan faktor. Trebalo je doći do toga da verujemo jedni drugima i pronađemo zajedničke interese. Ali, danas smo vrlo pragmatični i zauzeli smo jasan stav da je saradnja dobra za nas, da je ona u našem interesu.”

Sutra: Zašto srpska diplomatija predlaže nordijski model