Шта Балкан може да научи од Скандинавије

У Данској се више зарађује, али су у Шведској нижи трошкови живота. Зато око 20.000 Швеђана сваког јутра преко моста „Ересунд” одлази у Данску и увече се истим путем враћа кући. Мост који спаја Малме и Копенхаген не само да олакшава дневне миграције већ и симболизује најјачу регионалну сарадњу на свету.

О нордијском типу сарадње у последње време све чешће се говори и на Балкану, и то као о пожељном виду кооперације за земље бивше Југославије. Министарство спољних послова Србије предложило је недавно примену овог модела у дипломатско-конзуларним пословима. Игманска иницијатива, мрежа невладиних организација на простору земаља потписница Дејтонског споразума, истраживала је и друге области у којима би југоисток Европе могао бити повезан као што је повезан север континента.

А шта је, у ствари, нордијски модел сарадње о којем однедавно често слушамо? То је политичка, економска, образовна повезаност Норвешке, Шведске, Данске, Финске и Исланда. Почела је оснивањем пасошке уније (1957), то јест договором да грађанима ових земаља неће бити потребне путне исправе да би се кретали по нордијским земљама. Наставила се оснивањем интегрисаног тржишта рада (1982) и омогућавањем слободног приступа високом образовању (1996). То значи да сви Нордијци имају иста права на рад, образовање и социјалну заштиту у свакој од земаља региона. Дипломе једне земље се признају у свим осталима.

Норвешки амбасадор у Београду Нилс Рагнар Камсвог објашњава за „Политику” да је реч о сарадњи која је донела врло конкретне резултате јер је олакшала свакодневни живот људи и њихово пресељење, запослење или школовање у било којој од земљи региона.

„Ми видимо конкретну добробит од сарадње. На пример, неколико чланова моје породице је после рата отишло у Шведску јер се тамо далеко боље живело. Данас је, међутим, код нас економска ситуација знатно боље па се много Швеђана сели у Норвешку и чак 25 одсто свих медицинских сестара у Ослу долази из Шведске”, објашњава Нилс Рагнар Камсвог.

Сарадња је институционализована кроз Нордијски савет, интерпарламентарно тело са 97 посланика из свих нордијских земаља и Нордијски савет министара, међувладино тело са представницима извршне власти који се редовно састају. Норвешка, Шведска, Данска, Финска и Исланд заједно имају 25,6 милиона становника. У врху су лествице земаља најбољих за живот, са највећом зарадом и највишим нивоом социјалне заштите.

Ипак, како објашњава норвешки амбасадор, нема разлога да се троши више него што је потребно, због чега су ове земље и решиле да у многим престоницама света заједно смештају своје амбасаде.

„У Берлину имамо комплекс нордијских амбасада са заједничком зградом у средини. У Љубљани смо делили рецепцију и салу за састанке, а свака амбасада је имала своје, посебне канцеларије. У Мјанмару се сви Нордијци селе у исту зграду. Када у будућности будемо градили амбасаде, настојаћемо да буду заједничке. Ми смо мале земље. Зашто да не делимо заједничке канцеларије, рецепцију, сале за састанке? Скупо је имати амбасаде у свим престоницама света. Зато смо заузели прагматичан и практичан приступ”, каже он.

Нордијци често деле заједнички простор у престоницама света, али не и само дипломатско представништво. Свака земља има свог амбасадора и друге дипломате, па не заступа спољну политику и интересе других. Није, дакле, реч о заједничкој политици, већ о подели трошкова и решавању проблема грађана у иностранству. Сваки Нордијац има право на конзуларне услуге било које нордијске земље ако његова држава у некој престоници нема амбасаду.

„Руководио сам акцијом евакуисања наших држављана за време рата 2006. у Либану, где Исланд није имао амбасаду ни конзулат. Међутим, Исланђани су у норвешкој амбасади добили помоћ као и Норвежани и имали су приоритет као да су грађани Норвешке”, каже амбасадор.

Скандинавија је миран део света са малим бројем проблема, због чега се стиче утисак да је тамо лако успоставити овакву сарадњу. То је разлог што су многи на Балкану скептични у погледу примене овог вида сарадње на југоистоку Европе.

Међутим, као подсећа Нилс Рагнар Камсвог, и нордијске земље су у прошлости стално међусобно ратовале, бориле се за доминацију и одржавале стереотипе једна према другима. Ове године се навршава два века откако је вођен последњи рат између нордијских земаља, Норвешке и Шведске. „Време је битан фактор. Требало је доћи до тога да верујемо једни другима и пронађемо заједничке интересе. Али, данас смо врло прагматични и заузели смо јасан став да је сарадња добра за нас, да је она у нашем интересу.”

Сутра: Зашто српска дипломатија предлаже нордијски модел