Teške reči

Saša Radulović nije nikada bio moj istomišljenik. Stručnjaci koje cenim i kojima verujem imaju potpuno drugačiji pogled na ekonomiju i politiku. Za razliku od Radulovićevog (neo)liberalizma, ja verujem u ekonomski intervencionizam, oslanjanje na državu (ali ne ovakvu!), velike sisteme i sopstvene snage. Ali on je imao makar neki koncept, sa kojim se moglo ne slagati i sa njim polemisati. Pa, ako treba, i protiv njega štrajkovati. A to kako je za samo nekoliko dana ili nedelja pretvoren od sveopšteg miljenika javnosti u „narodnog neprijatelja“ i kandidata za hapšenje govori ne toliko o njemu, koliko o medijima, društvu i vremenu u kome živimo.

Šta je, zapravo, bila Radulovićeva osnovna greška, odnosno greh? Pa, pre svega to što je on, izgleda, u čitavoj toj vladi jedini iskreno verovao da je zaista ministar – a ne tek pomoćnik ili savetnik u kabinetu Aleksandra Vučića. I što je hteo nešto da odlučuje i rešava, makar i pogrešno, i da za te odluke snosi odgovornost.

U svakom slučaju, nezavisno od toga da li je „autistični špijun“, ili, pak, „neshvaćeni genije“ koji je hteo da uzburka ovdašnju ekonomsko-političku žabokrečinu, pitanja koja je Radulović posle svoje ostavke pokrenuo jesu više nego ozbiljna i zavređuju odgovor koji neće biti samo kampanjsko bagatelisanje i vređanje od strane onih istih koji su ovog blogera i licenciranog stečajnog upravnika dvocifrenog broja srpskih preduzeća do pre nekoliko nedelja kovali u zvezde.

Dakle, da li su zaista kao budžetski prihod za ovu godinu uračunate i šeikove tri milijarde dolara – koje su, najblaže rečeno, još vrabac na grani? I da li je, po istom principu, uračunato i 400 miliona od MMF-a, čija misija tek treba da dođe u Beograd, i o tom aranžmanu razgovara? I uz sve to je projektovani budžetski deficit za 2014. čak 7,1 odsto, odnosno daleko veći nego kada su na vlasti bili oni prošli, navodno, osvedočeni nesposobnjakovići i lopovi!?

Da li nam, evo, kao prvi vesnik ekonomskog proleća i lepših dana, u Srbiju stiže i „Mercedes“, kao što je više puta najavio „prvi potpredsednik vlade“ u ostavci, i, konačno, u nedelju uveče, na „Pinku“, slavodobitno objavio zajedničku investiciju „Ikarbusa“ s Nemcima, po modelu „motor naš, šasija Mercedesova“. Ili je, pak, u pravu Radulović, kada, u istom trenutku, ali u ,,Utisku nedelje”, na B92, kaže da „Mercedes“ ne dolazi, nego je „Ikarbus“ naprosto kupio šasije od „Mercedesa“, što nije nikakva investicija već obična kupovina, odnosno prodaja?

I dalje – da li su zaista, kao što Radulović tvrdi, štetni ugovori koje je nova vlast, na brzinu, kao usplahirena udavača, potpisala sa „Etihadom” i „Mišelinom” (kao i onaj stare vlasti sa „Fijatom”), ili pokušala da sklopi sa Kinezima povodom „Vršačkih vinograda“? Da li je zaista JAT dat „Etihadu“, a da nije prethodno urađena procena vrednosti kapitala, makar da bi se znalo ko, šta i koliko ulaže u novo preduzeće?

Ali, ostavimo po strani Radulovića. Koliko ima istine u rečima jedne ministarke da joj je poslednjih godinu dana „glavni posao bio da postavlja SNS-ove kadrove po bolnicama i domovima zdravlja“? Kakvi su efekti ovog glupog i nepravednog – a, po svoj prilici, i neustavnog – Krstićevog zakona o oporezivanju prihoda preko 60.000 dinara? Da li je ispravan osećaj („špurijus“) hrvatskog novinara Darka Hudelista da Vučić „neće mnogo oklevati“ kada dođe trenutak da Srbija prizna Kosovo? Ali, i nezavisno od Hudelistovog „špurijusa“, ima li Vučić ikakve „crvene linije“ kada je u pitanju Kosovo i u čemu je tačno razlika između „kosovske“ politike aktuelne vlasti i LDP-a Čedomira Jovanovića? I ako razlike nema, hoće li se neko izviniti Jovanoviću za uvrede kojima je godinama obasipan?

I, opet, nezavisno od sve nazavisnijeg Kosova, pošto nas neprestano ubeđuju kako građane, pa i čitaoce ovih kolumni, više ne zanimaju velike nacionalne teme, već samo „običan život“, standard i radna mesta, hoće li neko od medija i novinara da priupita PPV-a (polako se treba odvikavati od te titule i spremati za novu) koliko su tačno iznosile strane investicije u prethodnoj godini? I kolike će biti u 2014? I je li tačno da su, uprkos svakodnevnom mahanju raznim „mercedesima“, šeicima i „mubadalama“, investicije bile ubedljivo najmanje za poslednjih deset godina? Koliko je otvoreno novih radnih mesta i za koliko je nezaposlenost smanjena (Vučić je nedavno izjavio – „za pet odsto“), odnosno povećana? I posebno kako sa tim stoje stvari ako od broja novozaposlenih oduzmemo partijske kadrove po ministarstvima, agencijama i javnim preduzećima?

I da ne bude nesporazuma. Naravno da gluposti, brljotina, teških reči i olakih obećanja ima i bilo je na svim stranama političkog spektra, kako u vlasti, tako i u opoziciji. Ali verujem da je posebno važno ukazivati na one koji se tiču vlasti i najmoćnije političke figure, jer njihovi promašaji najviše koštaju i najređe se tematizuju.

A za udaranje po opoziciji, palima i bivšima uvek će se već naći dovoljno junaka.

Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”