Тешке речи

Саша Радуловић није никада био мој истомишљеник. Стручњаци које ценим и којима верујем имају потпуно другачији поглед на економију и политику. За разлику од Радуловићевог (нео)либерализма, ја верујем у економски интервенционизам, ослањање на државу (али не овакву!), велике системе и сопствене снаге. Али он је имао макар неки концепт, са којим се могло не слагати и са њим полемисати. Па, ако треба, и против њега штрајковати. А то како је за само неколико дана или недеља претворен од свеопштег миљеника јавности у „народног непријатеља“ и кандидата за хапшење говори не толико о њему, колико о медијима, друштву и времену у коме живимо.

Шта је, заправо, била Радуловићева основна грешка, односно грех? Па, пре свега то што је он, изгледа, у читавој тој влади једини искрено веровао да је заиста министар – а не тек помоћник или саветник у кабинету Александра Вучића. И што је хтео нешто да одлучује и решава, макар и погрешно, и да за те одлуке сноси одговорност.

У сваком случају, независно од тога да ли је „аутистични шпијун“, или, пак, „несхваћени геније“ који је хтео да узбурка овдашњу економско-политичку жабокречину, питања која је Радуловић после своје оставке покренуо јесу више него озбиљна и завређују одговор који неће бити само кампањско багателисање и вређање од стране оних истих који су овог блогера и лиценцираног стечајног управника двоцифреног броја српских предузећа до пре неколико недеља ковали у звезде.

Дакле, да ли су заиста као буџетски приход за ову годину урачунате и шеикове три милијарде долара – које су, најблаже речено, још врабац на грани? И да ли је, по истом принципу, урачунато и 400 милиона од ММФ-а, чија мисија тек треба да дође у Београд, и о том аранжману разговара? И уз све то је пројектовани буџетски дефицит за 2014. чак 7,1 одсто, односно далеко већи него када су на власти били они прошли, наводно, осведочени неспособњаковићи и лопови!?

Да ли нам, ево, као први весник економског пролећа и лепших дана, у Србију стиже и „Мерцедес“, као што је више пута најавио „први потпредседник владе“ у оставци, и, коначно, у недељу увече, на „Пинку“, славодобитно објавио заједничку инвестицију „Икарбуса“ с Немцима, по моделу „мотор наш, шасија Мерцедесова“. Или је, пак, у праву Радуловић, када, у истом тренутку, али у ,,Утиску недеље”, на Б92, каже да „Мерцедес“ не долази, него је „Икарбус“ напросто купио шасије од „Мерцедеса“, што није никаква инвестиција већ обична куповина, односно продаја?

И даље – да ли су заиста, као што Радуловић тврди, штетни уговори које је нова власт, на брзину, као усплахирена удавача, потписала са „Етихадом” и „Мишелином” (као и онај старе власти са „Фијатом”), или покушала да склопи са Кинезима поводом „Вршачких винограда“? Да ли је заиста ЈАТ дат „Етихаду“, а да није претходно урађена процена вредности капитала, макар да би се знало ко, шта и колико улаже у ново предузеће?

Али, оставимо по страни Радуловића. Колико има истине у речима једне министарке да јој је последњих годину дана „главни посао био да поставља СНС-ове кадрове по болницама и домовима здравља“? Какви су ефекти овог глупог и неправедног – а, по свој прилици, и неуставног – Крстићевог закона о опорезивању прихода преко 60.000 динара? Да ли је исправан осећај („шпуријус“) хрватског новинара Дарка Худелиста да Вучић „неће много оклевати“ када дође тренутак да Србија призна Косово? Али, и независно од Худелистовог „шпуријуса“, има ли Вучић икакве „црвене линије“ када је у питању Косово и у чему је тачно разлика између „косовске“ политике актуелне власти и ЛДП-а Чедомира Јовановића? И ако разлике нема, хоће ли се неко извинити Јовановићу за увреде којима је годинама обасипан?

И, опет, независно од све назависнијег Косова, пошто нас непрестано убеђују како грађане, па и читаоце ових колумни, више не занимају велике националне теме, већ само „обичан живот“, стандард и радна места, хоће ли неко од медија и новинара да приупита ППВ-а (полако се треба одвикавати од те титуле и спремати за нову) колико су тачно износиле стране инвестиције у претходној години? И колике ће бити у 2014? И је ли тачно да су, упркос свакодневном махању разним „мерцедесима“, шеицима и „мубадалама“, инвестиције биле убедљиво најмање за последњих десет година? Колико је отворено нових радних места и за колико је незапосленост смањена (Вучић је недавно изјавио – „за пет одсто“), односно повећана? И посебно како са тим стоје ствари ако од броја новозапослених одузмемо партијске кадрове по министарствима, агенцијама и јавним предузећима?

И да не буде неспоразума. Наравно да глупости, брљотина, тешких речи и олаких обећања има и било је на свим странама политичког спектра, како у власти, тако и у опозицији. Али верујем да је посебно важно указивати на оне који се тичу власти и најмоћније политичке фигуре, јер њихови промашаји највише коштају и најређе се тематизују.

А за ударање по опозицији, палима и бившима увек ће се већ наћи довољно јунака.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”