Kratki vodič kroz Fest

U lavirintu zvanom Fest, u toj šarenolikoj, po broju filmova izdašnoj, a po opredeljenju komercijalnoj filmskoj reviji što godinama unazad sve više liči na džambo-Sinemaniju, nije se uvek lako snaći. Inercija i godinama stečena navika Festove lojaliste u najvećem broju vodi u Sava centar, pa šta se tamo prikazuje to se i gleda. Ostanu tako zanemareni neki fini, mali, a često veoma važni filmovi koji se prikazuju u takozvanim paralelnim festivalskim dvoranama, poput Kulturnog centra, Doma sindikata, Doma omladine ili bioskopa „Fontana”. I zato predlog – pogledajte i po koji film van Festove „glavne struje”, jer je sada možda i jedina prilika da ga vidite.

 Ovogodišnji, 42. Fest počinje u petak, pa ukoliko niste već napravili svoj striktni plan i program, ovaj „kratki vodič” sa krajnje subjektivnim preporukama filmova koje ne treba propustiti (ni u glavnom ni u paralelnim programima), možda će vam biti od koristi.

Evo, na primer, nekoliko debitantskih filmova, poput gruzijskog „U cvatu” Nane Ektvimištili i Simona Grosa, inteligentno sročenog i postavljenog filma o odrastanju dve devojčice u post sovjetskoj Gruziji ili izraelskog „Vitlajem” Juvala Adlera, autentični film o kompleksnom odnosu između oficira izraelske Tajne službe i palestinskog tinejdžera, njegovog informera.

Tu je i izvrstan slovenački debitantski film „Razredni neprijatelj” Roka Bičeka koji filmski već mnogo puta eksploatisanu temu buntovnih tinejdžera, nesavršenog školskog sistema i odnosa sa profesorom, podiže na novi i prilično originalan nivo zahvaljujući dobro napisanom i zaokruženom scenariju, promišljenom izboru glumaca i fotografiji Fabija Stola.

 Potrudite se da vam ne promakne ni film „Drvo i ljuljaška” grčke rediteljke Marije Duze, grčko-srpsku koprodukciju u kojem jednu od glavnih uloga igra Mirjana Karanović, drugačija nego što smo navikli. Scenario za ovaj film Marija Duza pisala je inspirisana istinitim događajem, a u nameri da pruži moderan pogled na drevnu temu i istraži pojam kuće kao mesta stalnog povratka, bilo u stvarnosti bilo u snovima, u širem smislu – povratka domovini, porodici, detinjstvu.

 Među filmovima koje ne treba propustiti je i „Leh Valensa: Čovek nade”, najnoviji film legendarnog poljskog veterana Andžeja Vajde, koji je sa zadivljujućom energijom i snagom snimio filmsku biografiju sindikalnog lidera „Solidarnosti”, dobitnika Nobelove nagrade i nekadašnjeg predsednika Poljske. U ovom vrsno režiranom, uzbudljivom i dinamičnom filmu Vajda otvoreno iznosi na svetlost dana i one isečke iz Valensinog života zbog kojih je on često nazivan kontroverznom ličnošću, poput Valensine saradnje sa policijom u vreme kada su u Gdanjsku počinjali štrajkovi, čija se snaga prelila na celu Poljsku što je rezultiralo i padom komunizma u ovoj zemlji...

 O moralnim i ličnim standardima, pravim porodičnim dramama i roditeljstvu, govori i film „Kakav otac, takav sin” japanskog reditelja Hirokazu Kore Ede koji kroz priču o žrtvama zamene beba u porodilištu,  delikatno otvara sva moguća pitanja porodične ljubavi i sreće, ljudske sebičnosti i težnji ka materijalnom svetu, ličnih lomova, majčinstva, očinstva i posledica po decu. Odnos deca-roditelji, u srži je i neodoljivog filma „Nebraska” Aleksandra Pejna, jednostavnog, nepretencioznog, sentimentalanog, dobro napisananog i odlično glumljenog crno-belog roud-film, koji je pravo emotivno putovanje sredovečnog sina i ostarelog tvrdoglavog i u svom naumu nepokolebljivog oca, sa dubokim osvrtom na odnose unutar cele, prosečne američke porodice. Dirljiv, humoran i human Pejnov film, svakako treba da se nađe na vašem ličnom „Festovom meniju”.

 Filmske sladokusce neće ostaviti ravnodušnim ni poslednji film legendarnog Romana Polanskog „Venera u krznu”, jer je maestro ovog puta ekranizovao istoimeni roman austrougarskog pisca Leopolda fon Zahera-Mazoha, čitav film postavio kao pozorišni komad za dva lica i opet (poput prethodnog filma „Krvoproliće”) načinio pravu filmsku čaroliju, uvlačeći svoje junake u vrtlog fascinacije i manipulacije, dominacije i potčinjavanja.

 Obožavaoci Džima Džarmuša neće propustiti ni njegov čudesni, antiglobalistički „vampirski” film „Samo ljubavnici ostaju”, a obožavaoci Stivena Soderberga biografski film „Iza kandelabra” to jest „Moj život sa Liberačijem”, posvećen životu i velelepnoj karijeri jedne od najplaćenijih američkih muzičko- zabavljačkih zvezda svih vremena – slavnom (i od posledica side preminulom) Valentinu Liberačiju koga izvanredno tumači Majkl Daglas (izvrsna uloga i Mata Dejmona u ulozi Liberačijevog dugogodišnjeg ljubavnika i muze).

 Ako već do sada niste, do 9. marta pogledajte na Festovom velikom platnu i nove filmove Vudija Alena („Nesrećna Džasmin”), braće Koen („U glavi Luina Dejvisa” ), Frirsovu „Filomenu”, Sorentinovu „Veliku lepotu”, Kešišov „Plavo je najtoplija boja” odnosno „Život Adel: Poglavlje 1 i 2”, Ozonov „Mlada i lepa”, Denijelsov „Batler”, Andersonov „Grand Budimpešta hotel”. Film „Nimfomanka” Larsa fon Trira nije za propuštanje (zabranjen za mlađe od 18 godina)! Nije ni „Staljingrad” Fjodora Bondarčuka, iako na beogradskom Festu neće biti prikazana 3 D verzija ove ratne epopeje...

 Uz ove preporuke, možda će vam Festov filmski lavirint biti nešto lakše prohodniji, a možda ćete vi vašu festovsku sreću pronaći među sasvim drugačijim filmovima. U svakom slučaju, srećan vam 42.Fest!