Ko proizvodi hranu ne može da propadne

Despotovac – Stojan Milošević iz Medveđe je najbolji ratar u despotovačkoj opštini, a sve što proizvede proda, jer ne uzgaja stoku. On obrađuje oko 80 hektara od kojih je samo deset u njegovom vlasništvu, dok ostatak zemlje uzima pod zakup. Seje pšenicu, kukuruz i suncokret. Iako ima 74 godine i devizni je penzioner, njegov otac Radosav još uvek ore i tanjira, a Stojanova supruga Biljana zadužena je za prskanje voća i sakupljanje šljiva. Miloševići na tri hektara imaju i više od 2.000 sadnica krušaka, jabuka, šljiva, dunja, a lane su nabrali i 6,5 tona grožđa od kojeg prave rakiju i vino.

– Prošle godine sam u ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo uložio 35.000 evra. Ima zarade, ali nema više ko da radi, jer smo mi seljaci mučenici. Doduše, 95 posto seljaka je starije od 60 godina. Da nije bilo udruženja „Plava šljiva“, koje organizuje stručna predavanja i da nisam sarađivao za zemunskim fakultetom i čitao literaturu, ni ja ne bih postigao ovakav rezultat – navodi Stojan za „Politiku“.

Doduše, i on je hteo „hleba bez motike“, pa je 1991. godine otišao u Lozanu, gde su već bili njegov otac i majka Milenka. Na ugradnji satelitskih antena zarađivao je više nego njih dvoje zajedno, jer kaže da se u Švajcarskoj plaća pamet. Međutim, posle devet meseci njegova supruga Biljana htela je da se vrate u Srbiju i on ju je poslušao.– Iako smo se vratili u vreme najgore krize, kada je plata bila od pet do deset nemačkih maraka, postavio bih četiri satelitske antene i zaradio 2.000 maraka. Posle bombardovanja posejao sam pšenicu. Ali, pošto sam dobio pet pfeniga po kilogramu, sve poljoprivredne mašine parkirao sam pod šupu – iskren je Stojan.

Onda je 2001. godine otvorio firmu za prodaju tehničke robe. Imao je dve prodavnice i 15 radnika. Satelitskim antenama, televizorima i polovnim kompjuterima iz Švajcarske snabdevao je pola centralne Srbije. Za noć bi prodao šleper robe. Ostvarivao je godišnji promet od tri miliona maraka. Međutim, 2011. godine vratio se poljoprivredi zbog pada kupovne moći i velikog broja prodavnica tehničke robe. Godinu dana kasnije na Novosadskom sajmu osvojio je zlatnu medalju za rakiju od kruške, a prošle srebrnu za šljivovicu.– Moj čukundeda Milan Milojković, koji je za vreme Prvog svetskog rata bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, naučio je da pravi kvalitetno vino i rakiju. Zasadio je vinograd na dva hektara i stekao kapital. Njegov sin Tika nastavio je očevim stopama, dok Tikin sin, a moj deda, Živojin nije. Ali, zapamtio sam njegove reči da biznis kojim sam se bavio može da propadne, a da će hrana da pobedi. Iako sam dobro zarađivao, po njegovom savetu svake godine zasadio sam po 100 voćki, a posadio sam i 900 čokota vinove loze. Rakija i vino mi danas donose dobru zaradu – kaže Stojan za naš list i dodaje da će naredne godine brendirati svoje proizvode.

Prema njegovim rečima, država hitno mora da reši problem vodosnabdevanja. Sa četiri bušotine sa topovima, on bi mogao da pokrije 20 hektara, što bi mu omogućilo da proizvede najmanje pet vagona kukuruza više nego do sada. Kada bi i drugi poljoprivrednici to uradili, država bi izvozom mogla da zaradi mnogo deviza.

----------------------------------------------

Subvencije kao socijalna pomoć

Stojan smatra da bi država subvencije trebalo da plaća po kilogramu isporučene robe.– Subvencije treba da olakšaju poljoprivredniku da kupi repromaterijal. Finalni cilj je da država ima dovoljno hrane za sopstvene potrebe, ali i za izvoz. Sadašnje subvencije predstavljaju socijalu. S druge strane, telad i bikovi se prodaju na Kosovu, mleko se po selu krčmi „na ogradu“, a sir se prodaje na pijaci. Država od toga nema ništa, a daje silan novac za subvencije – smatra Stojan.