Ко производи храну не може да пропадне

Деспотовац – Стојан Милошевић из Медвеђе је најбољи ратар у деспотовачкој општини, а све што произведе прода, јер не узгаја стоку. Он обрађује око 80 хектара од којих је само десет у његовом власништву, док остатак земље узима под закуп. Сеје пшеницу, кукуруз и сунцокрет. Иако има 74 године и девизни је пензионер, његов отац Радосав још увек оре и тањира, а Стојанова супруга Биљана задужена је за прскање воћа и сакупљање шљива. Милошевићи на три хектара имају и више од 2.000 садница крушака, јабука, шљива, дуња, а лане су набрали и 6,5 тона грожђа од којег праве ракију и вино.

– Прошле године сам у ратарство, воћарство и виноградарство уложио 35.000 евра. Има зараде, али нема више ко да ради, јер смо ми сељаци мученици. Додуше, 95 посто сељака је старије од 60 година. Да није било удружења „Плава шљива“, које организује стручна предавања и да нисам сарађивао за земунским факултетом и читао литературу, ни ја не бих постигао овакав резултат – наводи Стојан за „Политику“.

Додуше, и он је хтео „хлеба без мотике“, па је 1991. године отишао у Лозану, где су већ били његов отац и мајка Миленка. На уградњи сателитских антена зарађивао је више него њих двоје заједно, јер каже да се у Швајцарској плаћа памет. Међутим, после девет месеци његова супруга Биљана хтела је да се врате у Србију и он ју је послушао.– Иако смо се вратили у време најгоре кризе, када је плата била од пет до десет немачких марака, поставио бих четири сателитске антене и зарадио 2.000 марака. После бомбардовања посејао сам пшеницу. Али, пошто сам добио пет пфенига по килограму, све пољопривредне машине паркирао сам под шупу – искрен је Стојан.

Онда је 2001. године отворио фирму за продају техничке робе. Имао је две продавнице и 15 радника. Сателитским антенама, телевизорима и половним компјутерима из Швајцарске снабдевао је пола централне Србије. За ноћ би продао шлепер робе. Остваривао је годишњи промет од три милиона марака. Међутим, 2011. године вратио се пољопривреди због пада куповне моћи и великог броја продавница техничке робе. Годину дана касније на Новосадском сајму освојио је златну медаљу за ракију од крушке, а прошле сребрну за шљивовицу.– Мој чукундеда Милан Милојковић, који је за време Првог светског рата био у заробљеништву у Немачкој, научио је да прави квалитетно вино и ракију. Засадио је виноград на два хектара и стекао капитал. Његов син Тика наставио је очевим стопама, док Тикин син, а мој деда, Живојин није. Али, запамтио сам његове речи да бизнис којим сам се бавио може да пропадне, а да ће храна да победи. Иако сам добро зарађивао, по његовом савету сваке године засадио сам по 100 воћки, а посадио сам и 900 чокота винове лозе. Ракија и вино ми данас доносе добру зараду – каже Стојан за наш лист и додаје да ће наредне године брендирати своје производе.

Према његовим речима, држава хитно мора да реши проблем водоснабдевања. Са четири бушотине са топовима, он би могао да покрије 20 хектара, што би му омогућило да произведе најмање пет вагона кукуруза више него до сада. Када би и други пољопривредници то урадили, држава би извозом могла да заради много девиза.

----------------------------------------------

Субвенције као социјална помоћ

Стојан сматра да би држава субвенције требало да плаћа по килограму испоручене робе.– Субвенције треба да олакшају пољопривреднику да купи репроматеријал. Финални циљ је да држава има довољно хране за сопствене потребе, али и за извоз. Садашње субвенције представљају социјалу. С друге стране, телад и бикови се продају на Косову, млеко се по селу крчми „на ограду“, а сир се продаје на пијаци. Држава од тога нема ништа, а даје силан новац за субвенције – сматра Стојан.