Kompleks megalomanije

Zbog čega vlasti u Srbiji, zemlji siromašnih ljudi,s najvećim procentom nezaposlenih mladih između 18 i 30 godina u Evropi, imaju potrebu da nagoveštavaju ili realizuju projekte koji učestalo nose oznaku najveći? Zbog čega patimo od tog kompleksa megalomanije?

Zašto je Most na Adi morao da bude najveći most na svetu sa jednim pilonom? A da nekoliko kilometara odatle ljudi žive u udžericama? Za novac koji je potrošen na izgradnju tog mosta mogli smo izgraditi dva mosta i rešiti još nekoliko problema. Ne ulazeći u isplativost te investicije, pitanje glasi: da li se hvalimo ovakvim projektima da bismo makar u nečemu bili ispred svih, iako to ne menja suštinu.

„Beograd na vodi” je takođe jedan od projekata sa prefiksom „naj”. Biće, kažu, „najveći u regionu”, s „najvećim šoping-molom”. U zemlji s prosečnom platom od 300 i nešto evra, s privredom koja maltene ne postoji, gradnja megamarketa nam se predstavlja kao nešto spektakularno. Ovaj projekat neće i ne može da utiče na standard građana u Pirotu, Novoj Varoši, Smederevu, Novom Sadu i drugim mestima van Beograda. Neće pomoći ni samim Beograđanima. Kratkoročna korist tiče se samo građevinske operative koja će biti uposlena. A šta nakon toga? Ništa. Biće luksuza za malobrojnu domaću bogatu klijentelu i ugledne zvanice iz sveta.

Gradi se i „najveći akvapark u Evropi”, na ulazu u Bački Petrovac. Pre skoro deset godina, obznanjeno je da će se graditi „najluksuznija marina u ovom delu Evrope”, marina Dorćol. Skorašnja košava oduvala je ograde sa ovog „gradilišta” koje nije videlo radnike između izbora. Međutim, neko je (p)ostao gradska vlast zahvaljujući ovakvim idejama u koje su ljudi olako poverovali.

Ovo nije ekskluzivno stvar političkih vlasti, već izgleda psihologije društva ovog prostora. I Zukorlić je najavio izgradnju džamije s „najvećim minaretom u Evropi”. Tipično. U Novom Pazaru je oko 20.000 nezaposlenih, što je 53 odsto od ukupnog broja onih koji u toj opštini mogu da rade. Kao u Novom Pazaru, vođstvo Jagodine takođe pati od pomenutog kompleksa. „Jagodina je najveće gradilište u Evropi”, rekao je Dragan Marković. I pored akvaparka i zoo-vrta, ostaje neumitna činjenica da uz Kruševac, Loznicu, Zaječar, Novi Pazar i Leskovac, Jagodina spada među opštine rekordere po nezaposlenosti. I opštine u kojima cveta rad na crno i siva ekonomija.

Uprkos svim „naj” projektima, prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, koji je istraživao globalnu konkurentnost, Srbija je najmanje konkurentna na Balkanu. Postali smo poznati i po uvozu najlošije robe iz inostranstva, one koju na Zapadu više niko neće. Ubijanje domaće proizvodnje obavljeno je na najbrutalniji način. Favorizovanjem stranaca i poklanjanjem našeg novca da bi ovde došli i izgradili nešto, a da bi naši političari dobili koji poenčić od birača, domaći proizvođači su gurnuti u zapećak i prema njima se država često ponaša kao maćeha. Umesto pravih podsticaja, da bi, kao u vremenu socijalizma, svako selo imalo neku svoju proizvodnju, daje se novac po neekonomskim kriterijumima, čak se i gradovi predviđeni za pozajmice biraju prema tome ko je na vlasti na lokalima. A za to vreme nas zamajavaju „veličinom” da bi popunili rupe koje se tako ne mogu popuniti.

Kompleksom „veličine”, karakterističnim za siromašna društva, trudimo se da nadomestimo ono što nemamo. Uticaj. Red. Disciplinu.

Sociolog