"Mašina" za trofeje

Milan Mačvan je kao jedan od najmlađih na Juniorskom prvenstvu sveta za košarkaše proglašen za najboljeg, što je njegovo treće "em vi pi" priznanje u ovoj godini. Prvi put je to bio na nezvaničnom klupskom šampionatu Evrope za juniore u Barseloni (prvo mesto sa FMP-om, u kunkurenciji Reala, Barselone, CSKA, Olimpijakosa...), a zatim i na jednom jakom turniru u Italiji. Na juniorskom "fajnal-ejtu" u Atini bio je "samo" član prve petorke, a ekipa iz Železnika je bila "tek" druga.

Sa građom čuvenog "gospodara reketa" iz naše slavne reprezentacije – Zorana Savića, Mačvan (205 cm) je bio prava napast za protivničke odbrane.

U novosadskom "Spensu" mnogi su rekli "ovo je novi Milojević", neki su ga čak "častili" još jačim poređenjem ("srpski Meloun"), a ovaj dečak koji još nije napunio 18 godina (rođen 16. novembra 1989) o svojim idolima kaže:

–  Kad su idoli u pitanju, sve zavisi od inspiracije. Ipak, mogu da kažem da su na mene najsnažniji utisak ostavili Divac, Barkli i Bodiroga.

Od Divca je "preuzeo smisao za prenošenje energije na saigrače", od Barklija da "koristi svoju snagu u reketu", a od Bodiroge "nadimak MVP". Njegovo viđenje šampionata u Novom Sadu izgleda ovako:

– Bili smo pod ogromnim pritiskom zbog toga što prethodnih godina naša generacija nije imala dobre rezultate, a povrh toga bili smo domaćini. Početak je bio vrlo težak, prvo protiv Kine pa i u meču sa Malijem, a prelomna je bila utakmica sa Francuskom kad smo sami sebi dokazali da imamo potencijal za velika dela. Da budem iskren, nismo razmišljali o zlatu, već samo da se bilo kako domognemo pobedničkog postolja.

Kad se priča o formuli uspeha, nema dilemu:

– Kolektiv je na prvom mestu. Niko nije odskakao. Živeli smo kao porodica.

A što se tiče tajne njegovog uspeha:

– Meni je košarka i zadovoljstvo i zabava. Suština je da neko voli košarku, da joj bude posvećen i da voli da radi. Da nije bilo povrede sigurno bih u Novom Sadu uživao u igri još više.

Vremena za predah gotovo i da nema. Već početkom avgusta sledi put sa juniorima na Evropsko prvenstvo u Madridu, a to je generacija godinu mlađa (1989) od ove u Novom Sadu:

– Ne treba da se opterećujemo pričama o medalji, jer treba imati u vidu da smo kao kadeti bili tek deseti. Bolje je da idemo korak po korak i da vrebamo medalju iz prikrajka.

Košarku je počeo da trenira u rodnom Vukovaru, u prvom razredu osnovne škole, a kako kaže – u košarku ga je uveo otac:

– Do osme godine sam trenirao u Vukovaru, a zatim u Bačkoj Palanci do 13. godine. Na jednim pripremama zapazio me je Milovan Bulatović koje mi je doveo u FMP , na čemu sam mu veoma zahvalan. U FMP-u mi je lepo i ne opterećujem se velikim snovima. Imam poverenje u ljude koji vode klub.

Kad su u pitanju stvari koje treba poboljšati u igri, ističe sledeće: