Od Kosova do Krima

Kada je Vladimir Putin pre nekoliko dana, uporedio otcepljenje Kosova sa sadašnjom krizom na Krimu, vodeći nemački mediji su posvetili više pažnje reakcijama srpskih kolega, nego rečima ruskog predsednika. „Putinovo poređenje naelektrisalo je Balkan”, glasio je naslov u dnevniku „Velt”. „Frankfurter algemajne” opisao je „zbunjenost beogradskih političara” koji su, navodno, shvatili Putinovo poređenje ne samo kao pravo Krima na otcepljenje, već i kao pravo Kosova na nezavisnost.

Komentatori između Rajne i Odre nadmetali su se u pokušajima da pojasne kako je „osamostaljenje” Kosova bilo legitimno, dok inicijativa za otcepljenje Krima od Ukrajine – kršenje međunarodnog prava.

Ostalo bi na tome, valjda, da Gerhard Šreder, bivši nemački kancelar u vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999, nije priznao udeo Nemačke i svoj lični udeo u krivici za eskalaciju kosovskog problema, rekavši da je EU tada (1999) kao i sada (2014) svesno kršila međunarodno pravo, a u oba slučaja je sve počelo nastojanjima Brisela da ostvari političku i ekonomsku dominaciju u regionu.

„Ako to (nepoštovanje međunarodnog prava) prebacujemo Putinu, onda se moramo prisetiti da smo i mi 1999. u sklopu NATO snaga činili isto, bombardujući jednu suverenu državu... Nismo čak ni u najgrubljim crtama uvažili značaj načela da se ne potpaljuje (politička) vatra u sredinama gde postoje ozbiljne kulturološke i nacionalne podele”, rekao je Šreder i naglasio da je EU podstakla eskalaciju u Ukrajini, tako što je stavila tamošnju legitimnu vladu pred nezahvalni izbor – da se odluči za evropske integracije ili za saradnju sa Moskvom.

Nemački mediji korektno su citirali Šredera, ali nisu propustili priliku da opišu bivšeg kancelara kao prijatelja i poslovnog partnera Rusije.

Šreder nije jedini nemački prijatelj Moskve među tamošnjim političarima. Frank Valter Štajnmajer, socijaldemokratski ministar spoljnih poslova u koalicionoj vladi Angele Merkel, ovih dana neumorno ubeđuje evropske partnere u neophodnost deeskalacije konflikta u Ukrajini, ali i u potrebu smirivanja tenzija sa Rusijom.

Posle sastanka sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim u Ženevi minule nedelje – koji su svetske agencije opisale kao hladan susret sa dijalogom punim napetosti, a koji je, uistinu, vođen u prijateljskoj atmosferi, uz točeno pivo i cigarilose – Štajnmajeru je pošlo za rukom da pridobije Varšavu za saveznika. Poljska je, uz Nemačku, najzaslužnija što EU nije odlučila da zavede oštriji kurs prema Rusiji.

Beč je uoči minulog vikenda, takođe, najavio novi pristup ukrajinskom problemu. Posle konstruktivnog razmatranja novonastale situacije, i posle „intenzivnih razgovora” predstavnika vlade i nemačkog šefa diplomatije, došlo je i do zaokreta u držanju prema Moskvi.

Austrijski ministar privrede Rajnhold Miterlener je, poput Štajnmajera, kritikovao postavljanje EU u ukrajinskoj krizi i istakao da se ruske pozicije moraju uvažiti. U skladu sa nepisanim pravilima bečke škole diplomatije, ovaj istup Miterlenera je shvaćen kao opomena ministru spoljnih poslova Sebastijanu Kurcu, koji je do minulog vikenda bio žestoki kritičar Moskve.

Mladi i ambiciozni austrijski šef diplomatije juče je u funkciji predsedavajućeg Saveta Evrope (SE) predvodio delegaciju tog tela u Kijevu. Uz pripremljenu najavu da će SE do petka preispitati legitimnost planiranog referenduma o otcepljenju Krima, koja je prvobitno trebalo da bude ključna tačka razgovora u ukrajinskoj prestonici, Kurc je naglasak stavio na neophodnost očuvanja ljudskih prava i prava manjina, kao i na razrešavanja dileme – ko je usmrtio osamdesetak demonstranata na Majdanu, pripadnici režima ili snajperi opozicije?

Kako stvari stoje, Nemačka forsira pomenutu „deeskalaciju” odnosa sa akterima ukrajinske krize. U interesu Zapada i, pre svega, u sopstvenom, ekonomskom  interesu. Za Srbiju, pri tom, ostaje mala uteha da su ti ekonomski interesi ipak doprineli priznanju bivšeg šefa vlade u Berlinu da je Nemačka, sa ostalim učesnicama agresije, kršila međunarodno pravo 1999.