Од Косова до Крима

Када је Владимир Путин пре неколико дана, упоредио отцепљење Косова са садашњом кризом на Криму, водећи немачки медији су посветили више пажње реакцијама српских колега, него речима руског председника. „Путиново поређење наелектрисало је Балкан”, гласио је наслов у дневнику „Велт”. „Франкфуртер алгемајне” описао је „збуњеност београдских политичара” који су, наводно, схватили Путиново поређење не само као право Крима на отцепљење, већ и као право Косова на независност.

Коментатори између Рајне и Одре надметали су се у покушајима да појасне како је „осамостаљење” Косова било легитимно, док иницијатива за отцепљење Крима од Украјине – кршење међународног права.

Остало би на томе, ваљда, да Герхард Шредер, бивши немачки канцелар у време бомбардовања СР Југославије 1999, није признао удео Немачке и свој лични удео у кривици за ескалацију косовског проблема, рекавши да је ЕУ тада (1999) као и сада (2014) свесно кршила међународно право, а у оба случаја је све почело настојањима Брисела да оствари политичку и економску доминацију у региону.

„Ако то (непоштовање међународног права) пребацујемо Путину, онда се морамо присетити да смо и ми 1999. у склопу НАТО снага чинили исто, бомбардујући једну суверену државу... Нисмо чак ни у најгрубљим цртама уважили значај начела да се не потпаљује (политичка) ватра у срединама где постоје озбиљне културолошке и националне поделе”, рекао је Шредер и нагласио да је ЕУ подстакла ескалацију у Украјини, тако што је ставила тамошњу легитимну владу пред незахвални избор – да се одлучи за европске интеграције или за сарадњу са Москвом.

Немачки медији коректно су цитирали Шредера, али нису пропустили прилику да опишу бившег канцелара као пријатеља и пословног партнера Русије.

Шредер није једини немачки пријатељ Москве међу тамошњим политичарима. Франк Валтер Штајнмајер, социјалдемократски министар спољних послова у коалиционој влади Ангеле Меркел, ових дана неуморно убеђује европске партнере у неопходност деескалације конфликта у Украјини, али и у потребу смиривања тензија са Русијом.

После састанка са руским шефом дипломатије Сергејем Лавровим у Женеви минуле недеље – који су светске агенције описале као хладан сусрет са дијалогом пуним напетости, а који је, уистину, вођен у пријатељској атмосфери, уз точено пиво и цигарилосе – Штајнмајеру је пошло за руком да придобије Варшаву за савезника. Пољска је, уз Немачку, најзаслужнија што ЕУ није одлучила да заведе оштрији курс према Русији.

Беч је уочи минулог викенда, такође, најавио нови приступ украјинском проблему. После конструктивног разматрања новонастале ситуације, и после „интензивних разговора” представника владе и немачког шефа дипломатије, дошло је и до заокрета у држању према Москви.

Аустријски министар привреде Рајнхолд Митерленер је, попут Штајнмајера, критиковао постављање ЕУ у украјинској кризи и истакао да се руске позиције морају уважити. У складу са неписаним правилима бечке школе дипломатије, овај иступ Митерленера је схваћен као опомена министру спољних послова Себастијану Курцу, који је до минулог викенда био жестоки критичар Москве.

Млади и амбициозни аустријски шеф дипломатије јуче је у функцији председавајућег Савета Европе (СЕ) предводио делегацију тог тела у Кијеву. Уз припремљену најаву да ће СЕ до петка преиспитати легитимност планираног референдума о отцепљењу Крима, која је првобитно требало да буде кључна тачка разговора у украјинској престоници, Курц је нагласак ставио на неопходност очувања људских права и права мањина, као и на разрешавања дилеме – ко је усмртио осамдесетак демонстраната на Мајдану, припадници режима или снајпери опозиције?

Како ствари стоје, Немачка форсира поменуту „деескалацију” односа са актерима украјинске кризе. У интересу Запада и, пре свега, у сопственом, економском  интересу. За Србију, при том, остаје мала утеха да су ти економски интереси ипак допринели признању бившег шефа владе у Берлину да је Немачка, са осталим учесницама агресије, кршила међународно право 1999.