Mudra i lepa "ministarka"

Kada je početkom sedamdesetih godina stigla u glavni grad na studije glume, nije se uplašila. U glavi joj se nije zavrtelo od velegradskog sjaja, stajala je čvrsto na zemlji. Beograd joj, na prvi pogled, nije izgledao ni stran ni zbunjujući. Za Radmilu Živković život je jedina istinska vrednost. Jednostavan, a veliki. Strašan i lep. Opominjući i uzbuđujući. Kada se stvari tako shvate, smatra prvakinja Narodnog pozorišta, onda apsolutno nije bitno odakle čovek dolazi i kuda ide.

Nušićeva ministarka kojoj odaju priznanje da će ostati upamćena kao jedna od malobrojnih kojoj je pošlo za rukom da shvati svu Živkinu muku i teskobu, a da njen lik, pri tom, nije lišila komičnosti višeg reda, duboko veruje u čoveka i njegovu vrednost. Glumica na čijem se licu i kada ćuti  jasno čitaju sve ljudske, "ministarske" i  brige ostatka sveta misli da je na svakom mestu na svetu malo onih koji vrede. Oni se ne takmiče između sebe u svojoj vrednosti. Nadmeću se sami sa sobom i nije bitno gde su rođeni.

Neće valjda kupovati i ulice            

Njen dolazak u Beograd bio je radostan događaj. Znala je da će učiti nešto što ima veze sa njenim unutrašnjim bićem, a ne sa brojem ulica, njihovom dužinom i  semaforima. Prva sa kojom se srela bila je Knez Mihailova.

– Dugo mi je bila i najznačajnija. Tu je bio centar, ali i škola u koju sam došla i u kojoj sam provodila najviše vremena. Po svemu onome što čovek uradi u životu, takve mu ulice sleduju i pripadaju. Komotne i udobne.

Zabačene i tesne. Na proplanku, ili pored bare. U Knez Mihailovoj ulici se nalazila Akademija za film i pozorište, u blizini Likovna akademija, Srpska akademija nauka i umetnosti, Filozofski, Filološki fakultet. Akademska četvrt. U toj ulici i okolnim kafanama imali smo prilike da se družimo, da slušamo. Da ćutimo pred mudrijim od sebe. Da se ne pravimo mnogo pametni dok se nismo opametili. Neki, nažalost, nisu nikad. Menjali su se oni koji su gazili ovom ulicom, vladari koji su njome upravljali, a meni je ona ostala ista. Jedine promene koje u njoj uočavam jesu natpisi na stranim jezicima. Razumem kada su to strane firme, ali kada naši mali ljudi  svojoj maloj radnjici daju ime na stranom jeziku i misle da mogu da se takmiče sa velikima, a u našim očima postanu mnogo veći. To je žalosno. Knez Mihailovoj nisu menjali ime. Taman posla da to urade. Ali, čuda su, kažu, moguća. Sebi dajemo značaj tako što mislimo da od nas sve počinje. Mislimo da nam se beleži kao uspeh ako promenimo ime neke ulice. U tom trenutku, tako smo zaneseni sobom, da bismo ulici, kada bismo mogli,  najradije dali sopstveno ime. A, ko zna, možda će se, osim zasluga, uskoro kupovati i ulice. Što veći novčanik, veća ulica. Knez Mihailova će za mene ostati ulica u kojoj sam uspostavljala sebe. Činila sam to u periodu kada čovek mora da se uspostavi. Kasnije nema vremena – navodi Radmila Živković.

Sačuvati duh slobode

Ona ističe da danas ne postoje bitnije razlike između gradova u unutrašnjosti i Beogradu. Provincija za nju ne predstavlja  isključivo geografski, već etičko-duhovni pojam.

– Ako imate ljubav za Beograd, a nemate za Kragujevac, Niš, Leskovac, Užice, Kruševac, gde pripadate, šta ste onda ? Više vredi jedno zasađeno drvo u Beogradu, nego čovek kome je biti Beograđanin jedina funkcija. Priroda nas pobeđuje. To drveće su pravi Beograđani. Ono će za svima nama i dalje cvetati, a mi mislimo da smo nešto važniji. Beograd mora da zadrži duh slobode. Svoju slovensku, pravoslavnu misao. Nisam protiv modernizacije, već ona mora da predstavlja spoj sa mentalitetom naroda. Sumanuto je reći da sve treba da stane. Ali, da li treba da se uniformišemo, postanemo mutanti. Beograd ne može i ne sme da glumi Njujork. Pratiti tehnologiju, ali je primeriti sebi. Da tvoje biće ne bude razoreno i da ne nestane. Jer, onda nije važno da li će ovo biti Beograd ili Tehnograd. Nevažno – u opominjućem tonu ističe naša sagovornica. Njeno je mišljenje da se zgrade Opere i Drame ne smeju razdvajati na veliku daljinu.

– To jedinstvo koje se između njih stvorilo ne sme da se uništi i razdvoji. Jedina nezgodna stvar sa Narodnim pozorištem je što nemamo tako veliku scenu na kojoj bi tri ansambla – baletski, operski i dramski, imala mogućnost da izvode svoje predstave onoliko puta koliko ostala beogradska pozorišta. Smatram realnim da se napravi još jedna scena u blizini pozorišta u Francuskoj kako bi mogli da se koriste postojeći kapaciteti. Jer, mi se ne sudaramo u garderobi, u šminkernici, u bifeu. Mi se sudaramo jedino na sceni – konstatuje umetnica.

– Više se uopšte ne obazirem šta je obećano, a šta se nije uradilo u Beogradu. To je nešto što mi skreće misli. Nije moj posao, to je njihov posao. Ono što mi smeta jeste saobraćaj. Zabranila bih da se voze automobili u centru. Pustila bih da rade jedino taksi-službe koje bi naplaćivale istu cenu, bilo da voze sto metara ili pet kilometara u krugu centra grada  – kaže glumica koja je trenutno angažovana na snimanju televizijske serije "Ljubav je samo red" koja će od jeseni biti emitovana na nacionalnom kanalu.