Мудра и лепа "министарка"

Када је почетком седамдесетих година стигла у главни град на студије глуме, није се уплашила. У глави јој се није завртело од велеградског сјаја, стајала је чврсто на земљи. Београд јој, на први поглед, није изгледао ни стран ни збуњујући. За Радмилу Живковић живот је једина истинска вредност. Једноставан, а велики. Страшан и леп. Опомињући и узбуђујући. Када се ствари тако схвате, сматра првакиња Народног позоришта, онда апсолутно није битно одакле човек долази и куда иде.

Нушићева министарка којој одају признање да ће остати упамћена као једна од малобројних којој је пошло за руком да схвати сву Живкину муку и тескобу, а да њен лик, при том, није лишила комичности вишег реда, дубоко верује у човека и његову вредност. Глумица на чијем се лицу и када ћути  јасно читају све људске, "министарске" и  бриге остатка света мисли да је на сваком месту на свету мало оних који вреде. Они се не такмиче између себе у својој вредности. Надмећу се сами са собом и није битно где су рођени.

Неће ваљда куповати и улице            

Њен долазак у Београд био је радостан догађај. Знала је да ће учити нешто што има везе са њеним унутрашњим бићем, а не са бројем улица, њиховом дужином и  семафорима. Прва са којом се срела била је Кнез Михаилова.

– Дуго ми је била и најзначајнија. Ту је био центар, али и школа у коју сам дошла и у којој сам проводила највише времена. По свему ономе што човек уради у животу, такве му улице следују и припадају. Комотне и удобне.

Забачене и тесне. На пропланку, или поред баре. У Кнез Михаиловој улици се налазила Академија за филм и позориште, у близини Ликовна академија, Српска академија наука и уметности, Филозофски, Филолошки факултет. Академска четврт. У тој улици и околним кафанама имали смо прилике да се дружимо, да слушамо. Да ћутимо пред мудријим од себе. Да се не правимо много паметни док се нисмо опаметили. Неки, нажалост, нису никад. Мењали су се они који су газили овом улицом, владари који су њоме управљали, а мени је она остала иста. Једине промене које у њој уочавам јесу натписи на страним језицима. Разумем када су то стране фирме, али када наши мали људи  својој малој радњици дају име на страном језику и мисле да могу да се такмиче са великима, а у нашим очима постану много већи. То је жалосно. Кнез Михаиловој нису мењали име. Таман посла да то ураде. Али, чуда су, кажу, могућа. Себи дајемо значај тако што мислимо да од нас све почиње. Мислимо да нам се бележи као успех ако променимо име неке улице. У том тренутку, тако смо занесени собом, да бисмо улици, када бисмо могли,  најрадије дали сопствено име. А, ко зна, можда ће се, осим заслуга, ускоро куповати и улице. Што већи новчаник, већа улица. Кнез Михаилова ће за мене остати улица у којој сам успостављала себе. Чинила сам то у периоду када човек мора да се успостави. Касније нема времена – наводи Радмила Живковић.

Сачувати дух слободе

Она истиче да данас не постоје битније разлике између градова у унутрашњости и Београду. Провинција за њу не представља  искључиво географски, већ етичко-духовни појам.

– Ако имате љубав за Београд, а немате за Крагујевац, Ниш, Лесковац, Ужице, Крушевац, где припадате, шта сте онда ? Више вреди једно засађено дрво у Београду, него човек коме је бити Београђанин једина функција. Природа нас побеђује. То дрвеће су прави Београђани. Оно ће за свима нама и даље цветати, а ми мислимо да смо нешто важнији. Београд мора да задржи дух слободе. Своју словенску, православну мисао. Нисам против модернизације, већ она мора да представља спој са менталитетом народа. Сумануто је рећи да све треба да стане. Али, да ли треба да се униформишемо, постанемо мутанти. Београд не може и не сме да глуми Њујорк. Пратити технологију, али је примерити себи. Да твоје биће не буде разорено и да не нестане. Јер, онда није важно да ли ће ово бити Београд или Техноград. Неважно – у опомињућем тону истиче наша саговорница. Њено је мишљење да се зграде Опере и Драме не смеју раздвајати на велику даљину.

– То јединство које се између њих створило не сме да се уништи и раздвоји. Једина незгодна ствар са Народним позориштем је што немамо тако велику сцену на којој би три ансамбла – балетски, оперски и драмски, имала могућност да изводе своје представе онолико пута колико остала београдска позоришта. Сматрам реалним да се направи још једна сцена у близини позоришта у Француској како би могли да се користе постојећи капацитети. Јер, ми се не сударамо у гардероби, у шминкерници, у бифеу. Ми се сударамо једино на сцени – констатује уметница.

– Више се уопште не обазирем шта је обећано, а шта се није урадило у Београду. То је нешто што ми скреће мисли. Није мој посао, то је њихов посао. Оно што ми смета јесте саобраћај. Забранила бих да се возе аутомобили у центру. Пустила бих да раде једино такси-службе које би наплаћивале исту цену, било да возе сто метара или пет километара у кругу центра града  – каже глумица која је тренутно ангажована на снимању телевизијске серије "Љубав је само ред" која ће од јесени бити емитована на националном каналу.