Selo iznad pivare

Naš sugrađanin Milojko Urošević poželeo je da usred gradskog asfalta osmisli prostor koji će biti utočište u prirodi, mesto za pozitivna razmišljanja i širenje dobrih osećanja. Kao penzionisani komercijalista kupio je pre sedam godina zapušteni plac na Maleškom brdu, u Plzenskoj ulici, tik iznad pivare na "Mostaru", i na njemu sagradio malo etnoimanje. Pre nego što je ovde "nikla" replika seoske kuće, bunar, vodenica, koš i prelepo cveće, Urošević je morao da iz dvorišta izbaci dvanaest kubika krupnog smeća da bi "zmijarnik" pretvorio u idilično seosko imanje.

– Kada sam prvi put video plac, koji je izgledao kao scenografija za horor-film, poželeo sam da od njega napravim nešto lepo. Uradio sam to ne samo zbog sebe, već i zbog beogradske dece, od kojih mnoga nemaju privilegiju da provode raspuste na selu – rekao je Urošević. Njegovu umotvorinu već su posećivali učenici nižih razreda gradskih osnovnih škola kojima je on sa zadovoljstvom pokazivao kako se melje brašno u vodenici, kako izgleda stara srpska nosiljka za bebu, ili greben za vunu. I stariji posetioci mogu tu štošta da nauče, ali i da uživaju u ambijentu.

Starine koje oplemenjuju ovaj prostor mnogobrojne su: jaram za volove, zaprežna kola, lopar za pečenje hleba, terazije, gusle, šivaća mašina "singerica"… Neki od tih predmeta pripadali su domaćinstvu Uroševića u selu Svračkovci kod Gornjeg Milanovca, a najveća od njih svakako je vodenica koju je naš domaćin preneo iz porodične kuće i postavio je ovde gde i danas obavlja funkciju koju je imala i 1934. kada je napravljena: melje brašno. Najviše predmeta Milojko je nasledio od svoje majke koja je tkala, pa tako njen sin čuva razboje, ćilime i greben za vunu koji su bili tradicionalno žensko oruđe. Još nešto je ostalo u nasleđe: ljubav prema cveću.

– Moja majka je govorila da za sve postoji pravilo i mesto, samo za cveće nema pravila i nema mesta: može se bilo gde zasaditi – prisećao se Urošević. Da je zaista tako, dokaz je dvorište u kojem margarete rastu uz stabla šljiva, tikve formiraju zelenu zavesu pored ulaza u kuhinju, a stabljike kukuruza i paradajza mešaju se sa šebojima.  

U kući koju je sam osmislio i izgradio, za šta mu je trebalo oko tri godine, postoji nekoliko prostorija: kuhinja u kojoj se namirnice prave u drvenom posuđu, soba sa kaminom gde se nalazi i sofra oko koje se može smestiti petnaestoro čeljadi, spavaća soba i kupatilo. Zimi se tu okuplja izabrano društvo koje učestvuje u večerima poezije, vicevima, rečju – dobrog druženja, a samo je jedna tema zabranjena: politička dešavanja. Pod svetlima fenjera, uz pucketanje vatre iz kamina, sedi se tu do duboko u noć. A u letnjim danima, posetioci mogu uživati na terasi uz žuborenje vode koja iz bunara, koji je ipak samo imitacija, teče kamenim kanalom oko cele kuće i pokreće žrvanj u vodenici.