Село изнад пиваре

Наш суграђанин Милојко Урошевић пожелео је да усред градског асфалта осмисли простор који ће бити уточиште у природи, место за позитивна размишљања и ширење добрих осећања. Као пензионисани комерцијалиста купио је пре седам година запуштени плац на Малешком брду, у Плзенској улици, тик изнад пиваре на "Мостару", и на њему саградио мало етноимање. Пре него што је овде "никла" реплика сеоске куће, бунар, воденица, кош и прелепо цвеће, Урошевић је морао да из дворишта избаци дванаест кубика крупног смећа да би "змијарник" претворио у идилично сеоско имање.

– Када сам први пут видео плац, који је изгледао као сценографија за хорор-филм, пожелео сам да од њега направим нешто лепо. Урадио сам то не само због себе, већ и због београдске деце, од којих многа немају привилегију да проводе распусте на селу – рекао је Урошевић. Његову умотворину већ су посећивали ученици нижих разреда градских основних школа којима је он са задовољством показивао како се меље брашно у воденици, како изгледа стара српска носиљка за бебу, или гребен за вуну. И старији посетиоци могу ту штошта да науче, али и да уживају у амбијенту.

Старине које оплемењују овај простор многобројне су: јарам за волове, запрежна кола, лопар за печење хлеба, теразије, гусле, шиваћа машина "сингерица"… Неки од тих предмета припадали су домаћинству Урошевића у селу Сврачковци код Горњег Милановца, а највећа од њих свакако је воденица коју је наш домаћин пренео из породичне куће и поставио је овде где и данас обавља функцију коју је имала и 1934. када је направљена: меље брашно. Највише предмета Милојко је наследио од своје мајке која је ткала, па тако њен син чува разбоје, ћилиме и гребен за вуну који су били традиционално женско оруђе. Још нешто је остало у наслеђе: љубав према цвећу.

– Моја мајка је говорила да за све постоји правило и место, само за цвеће нема правила и нема места: може се било где засадити – присећао се Урошевић. Да је заиста тако, доказ је двориште у којем маргарете расту уз стабла шљива, тикве формирају зелену завесу поред улаза у кухињу, а стабљике кукуруза и парадајза мешају се са шебојима.  

У кући коју је сам осмислио и изградио, за шта му је требало око три године, постоји неколико просторија: кухиња у којој се намирнице праве у дрвеном посуђу, соба са камином где се налази и софра око које се може сместити петнаесторо чељади, спаваћа соба и купатило. Зими се ту окупља изабрано друштво које учествује у вечерима поезије, вицевима, речју – доброг дружења, а само је једна тема забрањена: политичка дешавања. Под светлима фењера, уз пуцкетање ватре из камина, седи се ту до дубоко у ноћ. А у летњим данима, посетиоци могу уживати на тераси уз жуборење воде која из бунара, који је ипак само имитација, тече каменим каналом око целе куће и покреће жрвањ у воденици.