Duga je trka do Pariza

Naročita draž maratonskih sportskih rivalstava je u nizovima uzastopnih pobeda jedne strane. Dok serije traju, navijače nosi iluzija o moći i nemoći, kao da su živi učesnici konačnog raspleta. Trik je u tome da sportski velikani, kao što su Novak Đoković i Rafael Nadal, ne bi bili veliki i „večiti” rivali, da te serije ne mogu u trenu da promene vlasnika. U ovom momentu smo svedoci nove Đokovićeve serije, započete jesenas i samo prividno prekinute promašajima na početku sezone, pričom o baksuznoj zameni Vajde za Bekera i sumnjama koje prate svaki neuspeh.

Koliko li sada sumnji prati Nadala? Džaba prvo mesto na svetu i neverovatni povratak 2013, kada je u poslednja tri derbija pružao manje otpora nego Izner, ili Gonzalez, protiv Đokovića. U Pekingu i Londonu je bilo isto, 6:3 i 6:4, u Majamiju za nijansu gore: 6:3, 6:3. Svakom se dogodi slab dan baš u derbiju, ali ovi su porazi bili preslikani: po jedan brejk u prvom i drugom setu i mirna Đokovićeva realizacija – slike potpune nadmoći. Ako su se našem asu događali neshvatljivi trenuci slabosti protiv Iznera ili Federera, da ne dovrši set svojim servisima, Nadal nije mogao da se nada takvoj milosti. U Majamiju smo videli da sada ne može da se nada ni uobičajenom tešenju i komplimentima rivala od kojeg je primio jasnu poruku – rat je u jeku.

Umesto epskih maratona, poput onog u Melburnu, Majami je, prema komentatoru „Njujrok Tajmsa”, bio „haiku poezija: Đokovićeva bravura u kojoj je uvek za potez i misao ispred Nadala”. Iz šahovskog ugla bismo dodali: najvrednije misli u ovoj naizgled pravolinijskoj minijaturi bile su skrivene između poteza dvojice velemajstora koji se već poznaju u dušu i u mig, pa će i analize ostati znane samo autorima.

Nadal je sada svestan, kao Đoković sredinom 2013, da je drugi na svetu bolji od prvog, da je njegovo vođstvo na svetskoj listi nerealano i da ga samo opterećuje. Španski matador se spustio na zemlju. Onu žutu, njemu omiljenu, koju čeka da bi seriju okrenuo na svoju stranu, a gde upravo počinje najuzbudljiviji deo divovskog rivalstva. Za dve sedmice, od 13. aprila, počinje masters u Monte Karlu, gde Đoković brani titulu na Nadalovom bunjištu, pa majski vrhunac sezone šljake, sa vezanim masters turnirima u Madridu (4. maj) i Rimu (11. maj). I na kraju, od 25. maja, grend slem turnir na pariskom Rolan Garosu.

Pariz je konačni cilj nove Đokovićeve serije, jedino što mu nedostaje i veće od bilo čega što može da osvoji ove godine. Od toga su manje važni Monte Karlo, Madrid i Rim, a još manje prvo mesto na ATP listi. Velike serije mogu da se okrenu u svakom trenutku, pod najmanjim povetarcem, a najpre pod teretom samih serija. Ukoliko i osvoji Monte Karlo, Novaka će sa svih strana da pritisnu nerealne želje da se vrati 2011. Ondašnji juriš na krov sveta je neponovljiv i njemu samom nepotreban. Sada je iskusniji: prebrodio je tuđe ambicije, lične probleme koji su ga pratili 2012, pa Federerov povratak te godine i Nadalov, lane. Nije vreme za juriš. Po neki poraz na naredna tri turnira neće mu škoditi kao pelcovanje u pohodu na Nadalovu Bastilju i pobedu veću od svih drugih.

Tek u Parizu može da se najavljuje rasplet ovog rivalstva. Možda će istorija odrediti Federera ili Nadala za najboljeg tenisera svih vremena, ali Đoković ima sjajne izglede da ostane upamćen kao bolji od najboljih, kada se budu svodili računi u borbi jedan na jedan.