Abe na nizbrdici

Analiza vesti
Čestim zemljotresima u Japanu pridodat je u nedelju i jedan politički: dosad najveći poraz vladajuće Liberalno-demokratske partije (LDP) na izborima za polovinu mesta u gornjem domu parlamenta, u kojima su njeni kandidati osvojili samo 37 od 127 mesta za koja su se kandidovali. Time su, prvi put od 1956, vladajući konzervativci izgubili kontrolu nad gornjim domom, koji jeste doduše ceremonijalan, ali, uprkos tome što ne može da spreči donošenje zakona, može njihovo usvajanje da odugovlači.
Na prvom izbornom ispitu predsednik LDP-a, koji je po položaju i premijer, pretrpeo je katastrofalan poraz. U sličnim situacijama, iako su gubici na biralištima bili znatno manji, dvojica njegovih prethodnika su podnela ostavke. Šinzo Abe (52) – prvi japanski premijer rođen posle rata – prihvatio je odgovornost za poraz, ali nema nameru da se povuče.

Jedan od razloga za to je i trenutni japanski paradoks: niko iz vrha LDP-a nije u ovom trenutku ni voljan, ni sposoban da ga zameni. Bar ne u dogledno vreme.

Na mestu prvog među jednakima u kabinetu (što je u japanskom sistemu mnogo bliže realnom odnosu snaga nego drugde) Abe, dakle, ostaje, ali sa nesumnjivo umanjenim autoritetom i uticajem. Njegov rejting u javnosti je ionako, otkako je prošlog septembra postao premijer, na konstantnoj nizbrdici. Počeo je sa 70 odsto odobravanja, da bi uoči nedeljnih izbora pao na samo 30 odsto onih koji misle da svoj posao obavlja kako treba.

To je u velikom kontrastu sa očekivanjima i imidžom sa kojima je izabran na čelo partije i vlade. Prošlog septembra sva svetska štampa je pisala o mladom i energičnom premijeru koji je "lice novog Japana". Sa jakim političkim pedigreom (i deda mu je, sredinom pedesetih, bio predsednik vlade) i imidžom "radikalnog konzervativca", Abe je za svoju političku misiju proglasio stvaranje "lepog Japana" i raskid sa nasleđem i ograničenjima koja je zemlji nametnuo traumatičan poraz u Drugom svetskom ratu.

Prvo su usledile promene u obrazovnom sistemu i uvođenje "patriotskih" sadržaja u udžbenike. Usledile su promene u statusu Agencije za samoodbranu koja je postala punopravno Ministarstvo odbrane, što je bio uvod u najavu promena Ustava čiji su tekst, u svojstvu okupacionih vlasti, napisali Amerikanci, i u kojem do danas nije promenjeno nijedno slovo. U tom dokumentu Japan se, između ostalog, odrekao prava da vodi rat i poseduje vojsku kao takvu.

Cilj ustavnih promena je da Japan postane "normalna zemlja": glavni japanski saveznik, Amerika, želi da Tokio preuzme veći deo odbrambenog tereta i da i zvanično postane i velika vojna sila. I zaista, iako ustavne promene još nisu ozvaničene, zemlja korak po korak raskida sa mnogim posleratnim tabuima, sprovodeći i neku vrstu revizije istorije, pre svega umanjivanjem, pa u nekim slučajevima i potpunim negiranjem, ratnih zločina koje je u bliskom susedstvu vršila tadašnja carska armija.

Birači nisu, međutim, LDP kaznili zbog toga. Glavna zamerka na Abeov račun jeste utisak da je omanuo kao lider: pre svega time što je u kabinet doveo mahom prijatelje čije se sposobnosti dovode u pitanje. Rezultat toga je i serija skandala i ministarskih gafova. Čak tri ministra su za manje od godinu dana podnela ostavke, a jedan od njih je posle toga izvršio samoubistvo. I najzad, uoči samih izbora, izbio je skandal sa izbrisanom dokumentacijom za čak 50 miliona penzionera.

Sledeći izbori za ključni donji dom parlamenta, u kojem LDP ima solidnu većinu, dospevaju tek 2009 – ima, dakle, dosta vremena za unutrašnje sređivanje. LDP je i do sada bio u krizi, ali je uvek uspevao da se održi. Uostalom, ova stranka, neobična i po tome što je u stvari konglomerat frakcija, drži svetski rekord u izbornom monopolu na vlast: od 1955. do danas u opoziciji je bila samo manje od godinu dana (1993–1994).