EU kao pokretna meta

Zamislite ovu situaciju: večeras odlučim da skoknem do Rima (imam pare), pa ujutru odem do aerodroma, kupim kartu, i već za dva sata, tamo doručkujem pravu italijansku picu. Ili: imam fakultetsku diplomu u džepu, ovde nemam posao, spakujem se, i, opet, za dva-tri sata, budem u nekoj evropskoj prestonici u kojoj se moja diploma priznaje, a ja imam čak šest meseci da nađem posao koji mi odgovara.

Ovakve slike, koje su za prosečnog građanina Srbije naučna fantastika, prilično su uobičajene u Evropskoj uniji, u kojoj su granice formalnost, a građani mogu slobodno da putuju i rade u bilo kojoj državi članici.

Ali, treba dotle stići...

– Evropsku uniju možete da doživite kao pokretnu metu: vi nju gađate, a ona stalno šeta – slikovit je Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova SCG, a sada predstavnik Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, objašnjavajući nam koliko su veliki napori koje moramo da uložimo kako bismo se integrisali u EU.

On čak misli da kad bi pred zemlje tzv. "stare" Evrope bili postavljeni uslovi koji se sada postavljaju Srbiji, Makedoniji i Bosni ili koji su juče bili postavljani Mađarskoj ili Rumuniji i Bugarskoj – one taj test ne bi položile. Jer, zemlje koje su osnovale EU to su uradile u određenim okolnostima, a od tada EU se puno promenila.

– Lestvica, koju mora svaka sledeća zemlja da preskoči da uđe u "društvo", svaki put se podigne. Tako je lestvica bila viša za Bugarsku i Rumuniju, nego za onih deset zemalja koje su primljene u EU pre njih, a još će biti viša za Hrvatsku i još viša za Srbiju.

Kad je reč o političkoj strani pridruživanja Evropskoj uniji, postavljeni su tzv. Kopenhagenski kriterijumi. To znači da zemlja-namernica mora da prihvati elementarne političke vrednosti zastupljene u državama EU (politička demokratija, pluralizam i vladavina prava), uključujući tu i sve oblike ljudskih prava. Kao dodatak, kao svojevrsna kultura EU, tu se dodaju i elementi kao što su izričito insistiranje na pravima manjina, i u okviru političke kulture naroda i društava, i tolerancija, kao osnovni princip.

Navodeći da su ti zahtevi kombinovani sa zahtevima Saveta Evrope, prof. Ivo Visković, na našu opasku da dobro pamtimo neke slučajeve netolerancije, recimo prema "obojenim Francuzima", kaže da se dodatni uslovi, ipak, procenjuju sa određenom elastičnošću.

–Ne možemo reći – primećuje on – ni da je u svim članicama EU, posebno u novoprimljenima, to posebno razvijeno. Jer, postoje primeri diskriminacije i netolerancije, ali se na njih, ipak, ozbiljno reaguje. S tim u vezi, on podseća na slučaj Austrije, kojoj su zbog nacionaliste Jerga Hajdera bile uvedene sankcije.

Obaveze su nam, dakle, manje-više poznate. A prava?

Kada Srbija uđe na "belu šengensku listu", na kojoj bismo želeli da budemo već za godinu i po, a koja praktično znači Evropu bez granica, našim građanima otvara se široka mogućnost putovanja, ali ne automatski i mogućnost zapošljavanja u drugim zemljama EU. Takva ,,zabrana" postoji i za građane pojedinih država iz istočne Evrope (koje su stupile u EU 2004. godine), a koje su pod sedmogodišnjim prelaznim periodom, u toku kojeg njihovi radnici ne mogu slobodno da borave niti da se zapošljavaju u drugim zemljama Unije. Prof. Visković seća se, tim povodom, da su Slovenci bili duboko uvređeni što je to pravilo važilo i za njih.

–Znači, nije baš sve med i mleko, i ne znači – kako zaključuje on – da će svi, po ulasku u EU, moći da traže bolji posao i bolje plate. Postoje uvek zemlje koje to ograničavaju, a s druge strane, EU, po njegovim rečima, nastoji da takvu praksu što više sputava.

Mogućnost zapošljavanja naših državljana odmah po pristupanju EU zavisiće, inače, od ishoda pregovora sa EU u oblasti slobodnog kretanja radnika.

Nezaposleni državljani jedne zemlje članice imaju pravo da žive u drugoj zemlji EU dok su u potrazi za poslom (najčešće šest meseci). Ili, da prilikom selidbe iz jedne u drugu zemlju EU mogu da prenose ličnu imovinu bez ikakvih zabrana ili plaćanja carina i poreza.

Zapravo, državljani EU su sva lica koja poseduju državljanstvo jedne od država članica. Na osnovu toga, imaju pravo i da biraju i da budu birani na izborima za Evropski parlament u bilo kojoj evropskoj državi u kojoj borave. Uslov za glasanje jeste prijava nadležnim organima, s tim što ne može da se glasa dva puta, i u svojoj i u državi u kojoj se boravi.

Prof. Slobodan Zečević, direktor Centra za EU, u svojoj knjizi "EU za sve Evropljane" piše da je napravljen još jedan smeo iskorak: državljanima EU dozvoljeno je da učestvuju na izborima za lokalne organe vlasti u državi članici u kojoj borave, iako nisu njeni državljani.

S druge strane, studentima se otvara mogućnost školovanja u drugim zemljama EU. Sa integracijom u EU dobija se realna prilika da Bolonjski sistem, koji mi usvajamo kroz reformu našeg visokog obrazovanja, bude, kako kaže prof. Visković, posle konkretizovan: naši studenti mogu da odu u neku zemlju na školovanje i vrate se u svoju zemlju, a da diplome budu priznavane i tamo i ovamo.