Kad kralj dođe nenajavljen

Ove godine, 9. oktobra, navršava se osam decenija od atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju. Iako je prošlo mnogo vremena, sećanja na viteškog kralja ne blede. I dalje ima onih koji su ga upoznali. Jedan od njih je i novinar Momčilo Bošković (85), koji se priseća kako je kralj iznenada jednog dana posetio njihovo selo.

– Te 1934. godine živeo sam sa roditeljima u selu Požega, Deževski srez, tamo gde je rođen Sveti Sava. Kasnije smo se, zbog očeve službe, preselili u Šabac, ali Požegu smatram svojom kućom. U našem selu, pet kilometara udaljenom od Novog Pazara, na putu za Sopoćane i Sjenicu, postojala je, a i danas postoji, škola „Rastko Nemanjić”. Moj otac Dragoslav bio je njen upravnik i učitelj, a majka Radmila učiteljica – priča za „Politiku” Bošković koji je ceo radni vek proveo u Radio Beogradu, odakle je u penziju otišao sa mesta glavnog i odgovornog urednika.

Jednog lepog prolećnog dana bio je 20. april, oko podneva, učitelji su imali pauzu, dok su pravoslavni sveštenik i muslimanski hodža izvodili versku nastavu. Momčilov otac je malo prilegao u baštenskoj stolici, a majka je uređivala ruže. Ništa nije nagoveštavalo da će već kroz nekoliko trenutaka sve da se promeni, da će doći čovek čiju će posetu upamtiti za ceo život.

– Najednom, putem pored škole, nailazi jedan oficir, nosi u ruci šapku i sablju. Ide pravo prema majci. Bio je to lično kralj Aleksandar Karađorđević! A mama gleda, nije sigurna, jel’ to kralj ili nije. Sve misli: nemoguće da je kralj došao u naše selo. I to još sam. Spustio se kao padobranac među nas! A ja sam bio mali, posle sam izračunao, tačno pet godina i četiri dana mi je bilo, ali su moja starija braća, Periša, Predrag i Vladeta, bili već školarci – pripoveda ovaj novinar.

Kralj im prilazi i kaže: Da li mogu da pregledam školu? Objašnjava kako je poslao vozača po benzin, jer putuje u Sopoćane i da su procenili da im neće biti dovoljno goriva.

– Na to otac skače: Vaše visočanstvo, ja sam upravitelj škole! A kralj pita: Da li mogu učionice da obiđem? Pazite, kralj pita za dozvolu da obiđe. Povede ga otac, sve mu pokazuje, a deca gledaju u čudu. Prepoznali kralja! I ulaze oni tako na čas veronauke, pa sveštenik smešta njega i mog oca u pretposlednju klupu. Izvode nastavu o Kosovskom boju, postavlja sveštenik pitanja, deca odgovaraju. Kada su izašli napolje, prilazi im efendija i počinje da moli da dobije stalno zaposlenje, sve isti problemi kao i danas. Kralj mu obeća, i zaista ispuni ubrzo – iznosi detalje Bošković.

Dalje oni pričaju tako, kad kralj primeti da su deca bosa.

– Sirotinja je tada bila ogromna. I on kaže: evo dve hiljade da se deci kupi obuća i odela, a haljine za devojčice. Tako i bi, sve je kupljeno, pa se deca slikala i poslala kralju sliku. Ćaskali su tako još jedno pola sata i, u to, dođe vozač, pa se oni pozdraviše. A mene kralj pomilova po glavi i reče: Baš ličiš na mog sina Tomislava! Posle me je ta priča pratila kroz ceo život, kao neki blagoslov – objašnjava Bošković kako su ga kolege potom peckale da je zbog toga postao glavni urednik Radio Beograda.

Proneo se brzo glas o ovoj poseti, čuli i novinari da je kralj dolazio, pa pohrliše u Požegu da prave priče o tome. Prva je „Politika” objavila, pa onda „Pravda” i tako redom...

– Zaista je kuriozitet da kralj, tako nenajavljen, dođe u posetu nekom mestu i još da ide sam kroz selo, bez ikakvog obezbeđenja. Da li je bio neoprezan i rizikovao ili je bilo nekog skrivenog obezbeđenja, meni nije poznato. Sve, ipak, ukazuje na ono prvo, ali treba znati da je kralj Aleksandar bio omiljen u narodu – objašnjava naš sagovornik.

Priča je sačuvana od zaborava i sa istorijskog aspekta je značajna kao poslednja poseta kralja Aleksandra nekom mestu u Srbiji, pre nego što je ubijen, pola godine kasnije, dodaje Bošković.

– Ako je verovati mojim saznanjima, posle ovog obilaska, kralj više nije putovao po svojoj zemlji, bar ne postoje dokumenti o tome. Zato bi trebalo da ostane neki trag u ovoj školi, da i buduće generacije sačuvaju sećanje. Škola i danas postoji i retko koja mala sredina može da se pohvali tako nečim. Ostaje žal što nije sačuvana tabla, u toj pretposlednjoj klupi gde je sedeo sa mojim ocem. Ploča je uništena u Drugom svetskom ratu, od strane ekstremnih muslimana i nikada nije obnovljena. Verujem da bi sada dobro bilo, upravo na 80. godišnjicu od ovog istorijskog događaja, 20. aprila 2014, da se tabla obnovi – poručuje novinar Momčilo Bošković.