Кад краљ дође ненајављен

Ове године, 9. октобра, навршава се осам деценија од атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсељу. Иако је прошло много времена, сећања на витешког краља не бледе. И даље има оних који су га упознали. Један од њих је и новинар Момчило Бошковић (85), који се присећа како је краљ изненада једног дана посетио њихово село.

– Те 1934. године живео сам са родитељима у селу Пожега, Дежевски срез, тамо где је рођен Свети Сава. Касније смо се, због очеве службе, преселили у Шабац, али Пожегу сматрам својом кућом. У нашем селу, пет километара удаљеном од Новог Пазара, на путу за Сопоћане и Сјеницу, постојала је, а и данас постоји, школа „Растко Немањић”. Мој отац Драгослав био је њен управник и учитељ, а мајка Радмила учитељица – прича за „Политику” Бошковић који је цео радни век провео у Радио Београду, одакле је у пензију отишао са места главног и одговорног уредника.

Једног лепог пролећног дана био је 20. април, око поднева, учитељи су имали паузу, док су православни свештеник и муслимански хоџа изводили верску наставу. Момчилов отац је мало прилегао у баштенској столици, а мајка је уређивала руже. Ништа није наговештавало да ће већ кроз неколико тренутака све да се промени, да ће доћи човек чију ће посету упамтити за цео живот.

– Наједном, путем поред школе, наилази један официр, носи у руци шапку и сабљу. Иде право према мајци. Био је то лично краљ Александар Карађорђевић! А мама гледа, није сигурна, јел’ то краљ или није. Све мисли: немогуће да је краљ дошао у наше село. И то још сам. Спустио се као падобранац међу нас! А ја сам био мали, после сам израчунао, тачно пет година и четири дана ми је било, али су моја старија браћа, Периша, Предраг и Владета, били већ школарци – приповеда овај новинар.

Краљ им прилази и каже: Да ли могу да прегледам школу? Објашњава како је послао возача по бензин, јер путује у Сопоћане и да су проценили да им неће бити довољно горива.

– На то отац скаче: Ваше височанство, ја сам управитељ школе! А краљ пита: Да ли могу учионице да обиђем? Пазите, краљ пита за дозволу да обиђе. Поведе га отац, све му показује, а деца гледају у чуду. Препознали краља! И улазе они тако на час веронауке, па свештеник смешта њега и мог оца у претпоследњу клупу. Изводе наставу о Косовском боју, поставља свештеник питања, деца одговарају. Када су изашли напоље, прилази им ефендија и почиње да моли да добије стално запослење, све исти проблеми као и данас. Краљ му обећа, и заиста испуни убрзо – износи детаље Бошковић.

Даље они причају тако, кад краљ примети да су деца боса.

– Сиротиња је тада била огромна. И он каже: ево две хиљаде да се деци купи обућа и одела, а хаљине за девојчице. Тако и би, све је купљено, па се деца сликала и послала краљу слику. Ћаскали су тако још једно пола сата и, у то, дође возач, па се они поздравише. А мене краљ помилова по глави и рече: Баш личиш на мог сина Томислава! После ме је та прича пратила кроз цео живот, као неки благослов – објашњава Бошковић како су га колеге потом пецкале да је због тога постао главни уредник Радио Београда.

Пронео се брзо глас о овој посети, чули и новинари да је краљ долазио, па похрлише у Пожегу да праве приче о томе. Прва је „Политика” објавила, па онда „Правда” и тако редом...

– Заиста је куриозитет да краљ, тако ненајављен, дође у посету неком месту и још да иде сам кроз село, без икаквог обезбеђења. Да ли је био неопрезан и ризиковао или је било неког скривеног обезбеђења, мени није познато. Све, ипак, указује на оно прво, али треба знати да је краљ Александар био омиљен у народу – објашњава наш саговорник.

Прича је сачувана од заборава и са историјског аспекта је значајна као последња посета краља Александра неком месту у Србији, пре него што је убијен, пола године касније, додаје Бошковић.

– Ако је веровати мојим сазнањима, после овог обиласка, краљ више није путовао по својој земљи, бар не постоје документи о томе. Зато би требало да остане неки траг у овој школи, да и будуће генерације сачувају сећање. Школа и данас постоји и ретко која мала средина може да се похвали тако нечим. Остаје жал што није сачувана табла, у тој претпоследњој клупи где је седео са мојим оцем. Плоча је уништена у Другом светском рату, од стране екстремних муслимана и никада није обновљена. Верујем да би сада добро било, управо на 80. годишњицу од овог историјског догађаја, 20. априла 2014, да се табла обнови – поручује новинар Момчило Бошковић.