Ništa od deportacije

Od našeg stalnog dopisnika
Sarajevo, 2. avgusta – Ministar bezbednosti u Savetu ministara  BiH Tarik Sadović već danima ubeđuje ovdašnju javnost i međunarodne zvaničnike da je on učinio sve što je u njegovoj nadležnosti kako bi se pitanje naturalizovanih državljana koji su taj status stekli na nezakonit način rešilo, ali da "valja poštovati zakonsku i pravnu proceduru".
Sadović se našao u procepu između ultimativnog zahteva OHR-a – koji se svodi na hitnu realizaciju onih predmeta za koje je Komisija za reviziju državljanstva ustanovila da su deljeni i "šakom i kapom" – i tihe kampanje koja se vodi u vrhovima bošnjačkog političkog i verskog rukovodstva da se sa realizacijom što više odugovlači.

U centu pažnje našli su se Sadović i potpredsednik SDA Bakir Izetbegović koji, kako tvrde neki mediji u Sarajevu, igra dvostruku ulogu.

Naime, posle neuspešnih ubeđivanja Sadovića od strane nekih evropskih ambasadora da na rešenja o deportaciji stavi svoj potpis i direktne pretnje od strane visokog predstavnika Miroslava Lajčaka, koji mu je dao do znanja da mu je fotelja uslovljena potpisom, pomoć je zatražio od svoje stranke (SDA).

Posle duge i mučne diskusije, pri čemu je konsultovana i grupa bošnjačkih generala, došlo se do stava – BiH se opredelila za evropske integracije i evropske standarde pa prema tome i kad su u pitanju naturalizovani državljani "treba da se poštuje zakonska procedura", što znači ništa od deportacije preko noći.

To, takođe,  znači da bi se nadležne službe mogle baviti žalbama na odluku Komisije o reviziji, a zatim sudskom procedurom, kao poslednjom zakonskom instancom, uz razmatranje zahteva za azil, koji će jedan broj naturalizovanih državljana iz islamskih zemalja, kako su najavili, i zatražiti.

Na podršku mogu računati i u državnom parlamentu jer tamo ima i poslanika koji su svojevremeno stavili  potpise  na desetine  nezakonitih rešenja. 

U igri oko najavljene a nerealizovane deportacije, Izetbegović je označen kao čovek koji zvanično priča jedno, a "ispod žita" agituje za zaštitu jednog dela naturalizovanih državljana – u čemu značajnu ulogu ima i vrh Islamske verske zajednice.

Reis Mustafa Cerić uvek je pokazivao naklonost prema mudžahedinima, pa i prema onima koji su svojim istupima zadirali u neka uobičajena pravila ovdašnjeg načina praktikovanja islama, prekoravajući ih tek toliko da su "dužni da prihvate domaće običaje, a ne da naturaju svoje".

Dalje od toga nije išao čak ni u situaciji kada je Abu Hamza, zvanični ili samozvani lider mudžahedinske zajednice iz Bočinje, koji se sada nastanio na Ilidži, proglasio ovdašnje vernike "komunističkim muslimanima", upozoravajući ih na dužnost da se okrenu "izvornom islamu".

Uz činjenicu da sebe vidi kao verskog vođu na daleko većem prostoru nego što je Bosna, reis nastoji da određuje pravila ponašanja i u bošnjačkim strankama, a preko njih i u državnim institucijama.

Rukovodstva stranaka, bez obzira na to da li se radi o SDA i SBiH, znaju da će im IVZ račun ispostaviti na izborima. Ko bude sedeo na sećiji bliže do reisa, i ko bude shvatao šta ovaj ne samo govori nego i misli, taj može računati na uspeh.

Zato nema razlike između SDA, odnosno Sulejmana Tihića i SBiH, to jest Harisa Silajdžića kada je u pitanju zaštita naturalizovanih državljana iz islamskih zemalja.

Ne zaboravlja se njihov doprinos tokom ratnih operacija, ali ni novac koji je sa njima i za njima stizao u Bosnu tokom rata, pa i čitavog posleratnog perioda. Gde je sve završavala ta "pomoć" znaju, verovatno, oni koji u ime "ljudskih prava i zakonitosti" štite Abu Hamzu i njegovo društvo.