Ништа од депортације

Oд нашег сталног дописника
Сарајево, 2. августа – Министар безбедности у Савету министара  БиХ Тарик Садовић већ данима убеђује овдашњу јавност и међународне званичнике да је он учинио све што је у његовој надлежности како би се питање натурализованих држављана који су тај статус стекли на незаконит начин решило, али да "ваља поштовати законску и правну процедуру".
Садовић се нашао у процепу између ултимативног захтева ОХР-а – који се своди на хитну реализацију оних предмета за које је Комисија за ревизију држављанства установила да су дељени и "шаком и капом" – и тихе кампање која се води у врховима бошњачког политичког и верског руководства да се са реализацијом што више одуговлачи.

У центу пажње нашли су се Садовић и потпредседник СДА Бакир Изетбеговић који, како тврде неки медији у Сарајеву, игра двоструку улогу.

Наиме, после неуспешних убеђивања Садовића од стране неких европских амбасадора да на решења о депортацији стави свој потпис и директне претње од стране високог представника Мирослава Лајчака, који му је дао до знања да му је фотеља условљена потписом, помоћ је затражио од своје странке (СДА).

После дуге и мучне дискусије, при чему је консултована и група бошњачких генерала, дошло се до става – БиХ се определила за европске интеграције и европске стандарде па према томе и кад су у питању натурализовани држављани "треба да се поштује законска процедура", што значи ништа од депортације преко ноћи.

То, такође,  значи да би се надлежне службе могле бавити жалбама на одлуку Комисије о ревизији, а затим судском процедуром, као последњом законском инстанцом, уз разматрање захтева за азил, који ће један број натурализованих држављана из исламских земаља, како су најавили, и затражити.

На подршку могу рачунати и у државном парламенту јер тамо има и посланика који су својевремено ставили  потписе  на десетине  незаконитих решења. 

У игри око најављене а нереализоване депортације, Изетбеговић је означен као човек који званично прича једно, а "испод жита" агитује за заштиту једног дела натурализованих држављана – у чему значајну улогу има и врх Исламске верске заједнице.

Реис Мустафа Церић увек је показивао наклоност према муџахединима, па и према онима који су својим иступима задирали у нека уобичајена правила овдашњег начина практиковања ислама, прекоравајући их тек толико да су "дужни да прихвате домаће обичаје, а не да натурају своје".

Даље од тога није ишао чак ни у ситуацији када је Абу Хамза, званични или самозвани лидер муџахединске заједнице из Бочиње, који се сада настанио на Илиџи, прогласио овдашње вернике "комунистичким муслиманима", упозоравајући их на дужност да се окрену "изворном исламу".

Уз чињеницу да себе види као верског вођу на далеко већем простору него што је Босна, реис настоји да одређује правила понашања и у бошњачким странкама, а преко њих и у државним институцијама.

Руководства странака, без обзира на то да ли се ради о СДА и СБиХ, знају да ће им ИВЗ рачун испоставити на изборима. Ко буде седео на сећији ближе до реиса, и ко буде схватао шта овај не само говори него и мисли, тај може рачунати на успех.

Зато нема разлике између СДА, односно Сулејмана Тихића и СБиХ, то јест Хариса Силајџића када је у питању заштита натурализованих држављана из исламских земаља.

Не заборавља се њихов допринос током ратних операција, али ни новац који је са њима и за њима стизао у Босну током рата, па и читавог послератног периода. Где је све завршавала та "помоћ" знају, вероватно, они који у име "људских права и законитости" штите Абу Хамзу и његово друштво.