Ratni zločini pobednika

Šabac – Politička rehabilitacija je izuzetno složen i protivrečan društveni i kulturološki proces, koji zahteva veliku toleranciju i spremnost društva na ozbiljan razgovor i objektivno sagledavanje kako istorijskih, tako i ukupnih političkih i društvenih odnosa. Samo u stabilnim društvima, sa izgrađenim visokim nivoom političke svesti, rehabilitacija može biti obavljena bez dramatičnih potresa. Koliko smo mi odmakli u ovom procesu i da li smo spremni da se do kraja sučimo sa istinom, govori za naš list sudija Okružnog suda u Šapcu Gojko Lazarev.

Pred šabačkim sudom 3. novembra 2006. godine doneto je prvo pravosnažno rešenje o rehabilitaciji u Srbiji – trgovca Nikole Despotovića, čija sudbina oslikava gotovo svu tragičnu podeljenost srpskog društva. Despotovića su 27. avgusta 1943. ubili četnici, što nije smetalo novoj komunističkoj vlasti da njegovoj porodici 17. aprila 1946. konfiskuje svu imovinu.

U ovom sudu otišlo se najdalje u rehabilitaciji žrtava ideološko-političkog terora (od primljenih 84 predmeta rešeno 53), a sudiji Lazarevu je sredinom prošlog meseca u Ministarstvu za dijasporu predsednica Kongresa srpskog ujedinjenja Jasmina Bulonže uručila Zahvalnicu za nesebičan rad i zalaganje da se obelodani istina o našoj prošlosti, izvrši rehabilitacija nepravedno optuženih i povrati nezakonito oduzeta imovina.

– Zakon o rehabilitaciji Skupština Srbije je donela 17. aprila 2006. godine (stupio na snagu osam dana kasnije). Međutim, sudovi do septembra iste godine nisu postupali po podnetim zahtevima, pošto nije bilo jasno po kojim će pravilima raditi – jednostranačkom ili dvostranačkom postupku. Iako je ovo pitanje Vrhovni sud razrešio na Opštoj sednici i sednici Građanskog odeljenja još u maju i junu, okružni sudovi su upoznati tek tri meseca kasnije – kaže sudija Lazarev.

On ističe da je kasnim usvajanjem Zakona o rehabilitaciji (u zemljama takozvanog Istočnog bloka to je bio prvi korak od neprava ka pravnoj državi), srpska politička elita pokazala je da nije najspremnija za otvaranje pitanja autoritarne prošlosti, a izostankom dela o ekonomskoj rehabilitaciji – kroz obeštećivanje i restituciju oduzete imovine, produžena je višedecenijska agonija žrtava komunizma.

– Prema ocenama stručne javnosti, naš Zakon ima značajne nedostatke, ali i jednu snažnu vrlinu, a to je da je konačno počeo da se primenjuje. Startna nesnalaženja u primeni polako se otklanjaju i sudovi su sve angažovaniji i ažurniji u rešavanju predmeta. U njima se prvi put posle Drugog svetskog rata, na neki način, istražuju ratni zločini pobednika, što je uslov ne samo za eventualno uključivanje nadležnog tužioca u proces utvrđivanja istine u ovim zločinima, već je i zdrav temelj za srpsko – srpsko nacionalno pomirenje, bez koga nema efikasne izgradnje demokratske države – kaže Lazarev.

Iako se pravna nauka zalagala da se Zakon o rehabilitaciji ne odnosi na ratno vreme, već samo na period mira, pokazalo se opravdanim da se primenjuje od 6. aprila 1941. godine. Naročito je dramatičan period od 1944. (kada se partizanski pokret masovnije pojavljuje u Srbiji) do 1953. godine. Prema publikovanim stručnim istraživanjima za to vreme bilo oko 65.000 žrtava represije, a kroz zatvore je prošlo oko 200.000 ljudi.

– Optužbe su bile šture i neprecizne: narodni neprijatelj protivi se NOP-u, organizovane su grupe za prevrat i slično. Iz dosta zahteva za rehabilitaciju jasno se vidi da su ljudi na visokim funkcijama u Ozni, Udbi, KPJ i vojsci činili organizovano ratne zločine. Oni koji su najviše zlodela učinili napravili su najzapaženije političke karijere. Predmeti koji se odnose na rehabilitacije žrtava iz ovog perioda mogli bi da posluže nadležnom javnom tužiocu za ratne zločine da otvori postupak prikupljanja dokaza protiv onih izvršilaca koji su i danas živi – naglašava sudija Gojko Lazarev.

Prema njegovim rečima, u toku dosadašnjeg rada na predmetima o rehabilitaciji, saradnja sa istorijskim arhivama bila je veoma korektna, a izveštaji i kopije spisa kojima raspolažu dostavljani su veoma ažurno. Međutim, značajni delovi arhivske građe koja se nalazi  kod Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i Bezbednosno-informativne agencije, a koja je odavno izgubila operativni karakter, i dalje je nedostupna kako istraživačima tako i građanima, za šta ne postoji nikakvo opravdanje.