Ратни злочини победника

Шабац – Политичка рехабилитација је изузетно сложен и противречан друштвени и културолошки процес, који захтева велику толеранцију и спремност друштва на озбиљан разговор и објективно сагледавање како историјских, тако и укупних политичких и друштвених односа. Само у стабилним друштвима, са изграђеним високим нивоом политичке свести, рехабилитација може бити обављена без драматичних потреса. Колико смо ми одмакли у овом процесу и да ли смо спремни да се до краја сучимо са истином, говори за наш лист судија Окружног суда у Шапцу Гојко Лазарев.

Пред шабачким судом 3. новембра 2006. године донето је прво правоснажно решење о рехабилитацији у Србији – трговца Николе Деспотовића, чија судбина осликава готово сву трагичну подељеност српског друштва. Деспотовића су 27. августа 1943. убили четници, што није сметало новој комунистичкој власти да његовој породици 17. априла 1946. конфискује сву имовину.

У овом суду отишло се најдаље у рехабилитацији жртава идеолошко-политичког терора (од примљених 84 предмета решено 53), а судији Лазареву је средином прошлог месеца у Министарству за дијаспору председница Конгреса српског уједињења Јасмина Булонже уручила Захвалницу за несебичан рад и залагање да се обелодани истина о нашој прошлости, изврши рехабилитација неправедно оптужених и поврати незаконито одузета имовина.

– Закон о рехабилитацији Скупштина Србије је донела 17. априла 2006. године (ступио на снагу осам дана касније). Међутим, судови до септембра исте године нису поступали по поднетим захтевима, пошто није било јасно по којим ће правилима радити – једностраначком или двостраначком поступку. Иако је ово питање Врховни суд разрешио на Општој седници и седници Грађанског одељења још у мају и јуну, окружни судови су упознати тек три месеца касније – каже судија Лазарев.

Он истиче да је касним усвајањем Закона о рехабилитацији (у земљама такозваног Источног блока то је био први корак од неправа ка правној држави), српска политичка елита показала је да није најспремнија за отварање питања ауторитарне прошлости, а изостанком дела о економској рехабилитацији – кроз обештећивање и реституцију одузете имовине, продужена је вишедеценијска агонија жртава комунизма.

– Према оценама стручне јавности, наш Закон има значајне недостатке, али и једну снажну врлину, а то је да је коначно почео да се примењује. Стартна несналажења у примени полако се отклањају и судови су све ангажованији и ажурнији у решавању предмета. У њима се први пут после Другог светског рата, на неки начин, истражују ратни злочини победника, што је услов не само за евентуално укључивање надлежног тужиоца у процес утврђивања истине у овим злочинима, већ је и здрав темељ за српско – српско национално помирење, без кога нема ефикасне изградње демократске државе – каже Лазарев.

Иако се правна наука залагала да се Закон о рехабилитацији не односи на ратно време, већ само на период мира, показало се оправданим да се примењује од 6. априла 1941. године. Нарочито је драматичан период од 1944. (када се партизански покрет масовније појављује у Србији) до 1953. године. Према публикованим стручним истраживањима за то време било око 65.000 жртава репресије, а кроз затворе је прошло око 200.000 људи.

– Оптужбе су биле штуре и непрецизне: народни непријатељ противи се НОП-у, организоване су групе за преврат и слично. Из доста захтева за рехабилитацију јасно се види да су људи на високим функцијама у Озни, Удби, КПЈ и војсци чинили организовано ратне злочине. Они који су највише злодела учинили направили су најзапаженије политичке каријере. Предмети који се односе на рехабилитације жртава из овог периода могли би да послуже надлежном јавном тужиоцу за ратне злочине да отвори поступак прикупљања доказа против оних извршилаца који су и данас живи – наглашава судија Гојко Лазарев.

Према његовим речима, у току досадашњег рада на предметима о рехабилитацији, сарадња са историјским архивама била је веома коректна, а извештаји и копије списа којима располажу достављани су веома ажурно. Међутим, значајни делови архивске грађе која се налази  код Министарства унутрашњих послова, Министарства спољних послова, Министарства одбране и Безбедносно-информативне агенције, а која је одавно изгубила оперативни карактер, и даље је недоступна како истраживачима тако и грађанима, за шта не постоји никакво оправдање.