Kad ti lutka kaže

Sigurno ste barem jednom u životu izgovorili ili čuli rečenicu "Kuku, Todore", a da niste bili sigurni ko je dotični. I, baš i ne biste odmah poverovali kad bi vam neko rekao da je to lutka. Tačnije, jedino stvorenje domaće lutkarske tradicije koje ima moć da kritikuje sve, poput Kaspera u Nemačkoj.
O lutkicama i krpicama "od čistoga sna" koje smo, odlazeći iz detinjstva u "ozbiljan" život ostavili u fiokama, govori Nataša Čakić-Simić u svojoj prvoj knjizi "Beleške lutkarskog pomoćnika" (ilustracije Boris Kuzmanović i Saša Mihajlović, izdavačka kuća "Kreativni centar", Beograd).
Diplomirana andragoškinja Nataša Čakić-Simić ne bavi se odraslima već dizajnom nameštaja. I, naravno, lutkama. Poznanstva sa ljudima koji se bave lutkarstvom "zarazila" su je i odvela u lutkarsku radionicu pozorišta "Duško Radović", kaže u razgovoru za "Politiku". Za svoju jedinu knjigu nada se da će pomoći podjednako i deci, jer tekst nije komplikovan, i onima koji vode lutkarske radionice. Ona objašnjava koliko je, pre svega s psihološke strane, značajna uloga lutke u odrastanju.

– Dete projektuje sebe kroz lutku, pa vam kaže neke stvari koje inače ne bi. U dečjem kampu u kojem sam bila angažovana, jedan dečak je imao u rukama ginjol i mislio je da ga niko ne posmatra. Međutim, jedan učesnik radionice krišom ga je snimao kamerom i to je bilo fantastično, jer je dečak napravio čitavu predstavu sa samim sobom i tom lutkom. On je razgovarao s njom, tukao se, planirao događaje...

Natašu Čakić-Simić pitamo postoji li neko starosno ograničenje kad je u pitanju igra s lutkom i da li u našim vrtićima deca uče da ih prave?

– Koliko znam, vrtići rade s lutkama. To, ipak, nije u redovnom programu i zavisi od entuzijazma i volje vaspitača. Što se tiče uzrasta, gornja granica ne postoji, a donja je problematična. Jako mala deca, na primer, boje se lutke, pogotovo marionete. Dete zna da ona nije živa, a kreće se i obraća mu se, i to ga plaši.

Kad lutkar stvara lutku, postoji li detalj koji je najvažniji i najbolje otkriva njen karakter?

– Lutka može biti sve, čak i obična čaša. Kad odlučimo koji će deo čaše da se "obrati" gledaocu, to mesto je najvažnije i na njega ćemo usmeriti svu animaciju i kreativnost.

U knjizi pišete da neće svaka lutka da igra sve. Kako to izgleda kad se lutka "naljuti" zbog uloge?

– Najbolje je krenuti od priče, pa postepeno doći do lutke koja će da je ispriča. Tačno je da neće svaka lutka da igra određenu ulogu.

Postoji li dovoljno glumaca za lutke, s obzirom da je potisnuta njihova pojava i pozajmljuju samo glas?

– Ponekad ne igraju ni glasom. Kod nas, na žalost, nema školovanih lutkara. Ne postoje ni školovani modelari za lutke. To rade samo ljubitelji i entuzijasti, ljudi koji bi da tako ispolje svoju maštu. Na pitanje koliko su posećene lutkarske predstave kod nas, i ko čini publiku, naša sagovornica kaže da su to, uglavnom, deca. Odrasli ne dolaze sami, čak i kada je u najavi naglašeno da je komad za njih, a ne za mališane.

"Beleške lutkarskog pomoćnika" su, prema rečima naše sagovornice, jedina knjiga-priručnik te vrste u poslednjih nekoliko decenija kod nas. Ako odlučite da je pročitate, verovatno ćete poželeti da se uključite u igru sa decom i ovim izmaštanim stvorenjima. Ko zna, možda saznate nešto i o sebi.

-----------------------------------------------------------

Koje su godište lutke

U Evropi lutkarstvo datira od srednjeg veka, ako ne računamo malobrojne antičke primere. U Aziji potiče iz folklora, sa izvora tradicije i predstavlja deo njihove religije i načina života. Sicilijanske lutke u Italiji su tretirane kao kulturno dobro i pod zaštitom su Uneska. Rusi, Česi, Bugari, Mađari imaju, takođe, bogatu tradiciju lutaka. Kod nas su lutke stigle s Turcima i njihovom poznatom lutkarskom predstavom "Karađoz".