Кад ти лутка каже

Сигурно сте барем једном у животу изговорили или чули реченицу "Куку, Тодоре", а да нисте били сигурни ко је дотични. И, баш и не бисте одмах поверовали кад би вам неко рекао да је то лутка. Тачније, једино створење домаће луткарске традиције које има моћ да критикује све, попут Каспера у Немачкој.
О луткицама и крпицама "од чистога сна" које смо, одлазећи из детињства у "озбиљан" живот оставили у фиокама, говори Наташа Чакић-Симић у својој првој књизи "Белешке луткарског помоћника" (илустрације Борис Кузмановић и Саша Михајловић, издавачка кућа "Креативни центар", Београд).
Дипломирана андрагошкиња Наташа Чакић-Симић не бави се одраслима већ дизајном намештаја. И, наравно, луткама. Познанства са људима који се баве луткарством "заразила" су је и одвела у луткарску радионицу позоришта "Душко Радовић", каже у разговору за "Политику". За своју једину књигу нада се да ће помоћи подједнако и деци, јер текст није компликован, и онима који воде луткарске радионице. Она објашњава колико је, пре свега с психолошке стране, значајна улога лутке у одрастању.

– Дете пројектује себе кроз лутку, па вам каже неке ствари које иначе не би. У дечјем кампу у којем сам била ангажована, један дечак је имао у рукама гињол и мислио је да га нико не посматра. Међутим, један учесник радионице кришом га је снимао камером и то је било фантастично, јер је дечак направио читаву представу са самим собом и том лутком. Он је разговарао с њом, тукао се, планирао догађаје...

Наташу Чакић-Симић питамо постоји ли неко старосно ограничење кад је у питању игра с лутком и да ли у нашим вртићима деца уче да их праве?

– Колико знам, вртићи раде с луткама. То, ипак, није у редовном програму и зависи од ентузијазма и воље васпитача. Што се тиче узраста, горња граница не постоји, а доња је проблематична. Јако мала деца, на пример, боје се лутке, поготово марионете. Дете зна да она није жива, а креће се и обраћа му се, и то га плаши.

Кад луткар ствара лутку, постоји ли детаљ који је најважнији и најбоље открива њен карактер?

– Лутка може бити све, чак и обична чаша. Кад одлучимо који ће део чаше да се "обрати" гледаоцу, то место је најважније и на њега ћемо усмерити сву анимацију и креативност.

У књизи пишете да неће свака лутка да игра све. Како то изгледа кад се лутка "наљути" због улоге?

– Најбоље је кренути од приче, па постепено доћи до лутке која ће да је исприча. Тачно је да неће свака лутка да игра одређену улогу.

Постоји ли довољно глумаца за лутке, с обзиром да је потиснута њихова појава и позајмљују само глас?

– Понекад не играју ни гласом. Код нас, на жалост, нема школованих луткара. Не постоје ни школовани моделари за лутке. То раде само љубитељи и ентузијасти, људи који би да тако испоље своју машту. На питање колико су посећене луткарске представе код нас, и ко чини публику, наша саговорница каже да су то, углавном, деца. Одрасли не долазе сами, чак и када је у најави наглашено да је комад за њих, а не за малишане.

"Белешке луткарског помоћника" су, према речима наше саговорнице, једина књига-приручник те врсте у последњих неколико деценија код нас. Ако одлучите да је прочитате, вероватно ћете пожелети да се укључите у игру са децом и овим измаштаним створењима. Ко зна, можда сазнате нешто и о себи.

-----------------------------------------------------------

Које су годиште лутке

У Европи луткарство датира од средњег века, ако не рачунамо малобројне античке примере. У Азији потиче из фолклора, са извора традиције и представља део њихове религије и начина живота. Сицилијанске лутке у Италији су третиране као културно добро и под заштитом су Унеска. Руси, Чеси, Бугари, Мађари имају, такође, богату традицију лутака. Код нас су лутке стигле с Турцима и њиховом познатом луткарском представом "Карађоз".