Evropa u ukrajinskoj krizi

Prema onome sa čime smo suočeni, nedvosmisleno je da ukrajinskom krizom i njenim raspletom rukovode dve velike sile: SAD i Ruska Federacija. Sastanak u Ženevi 17. aprila između predstavnika ove dve zemlje, ali i EU i Ukrajine, i način na koji su postignuti dogovori to potvrđuju. Amerika i Rusija štite sopstvene interese, i to tako što SAD nastoje da u direktnoj konfrontaciji sa RF zadrže poziciju vodeće globalne sile, dok Moskva štiti svoje strateške interese, ali i potvrđuje poziciju globalne velike sile.

Gde je u svemu tome Evropa i ko štiti njene interese? Pošto je RF direktno involvirana u sukob, očekivalo bi se da evropske interese štiti EU kao zastupnik najvećeg broja država Starog kontinenta. Tokom ženevskih pregovora i posle njih utisak je, međutim, da EU više asistira SAD nego što ističe posebne evropske interese. Ili su pak interesi SAD i EU, odnosno Evrope, izuzimajući RF i još dve-tri zemlje, u ovom slučaju podudarni? Ipak, ne bi trebalo da bude tako. Evropa ima svoj subjektivitet i sopstvene interese koji obuhvataju i Ukrajinu i RF, kao svoje integralne delove od čijih sudbina zavisi i sudbina ostalih delova kontinenta. To potvrđuju velike dileme u vezi sa ekonomskim sankcijama RF, za koje se zalažu SAD i tvrda antiruska jezgra na Zapadu, kao i otvorena etno-nacionalna pitanja koja se povodom Ukrajine u zonama zamrznutih konflikata, ali i širom Evrope, otvaraju. Dakle, rešenje krize može i mora biti suštinski evropsko, uz neposredno učešće njenih aktera.

Ukrajinska kriza se u regionu jugoistočne Evrope posebno prelama i kroz sudbinu ,,Južnog toka”: preživeo je neuspeli zapadni projekat „Nabuko”, na putu je da preživi i važeću regulativu EU u domenu energetike, ali izgleda da neće Ukrajinu. Jer rezolucijom koju su izglasali odlazeći evropski parlamentarci (novi izbori za EP su za mesec dana) traži se obustavljanje njegove izgradnje. Prethodno je RF upozorena iz Vašingtona, a odmah i iz Brisela, da se energenti ne koriste u političke svrhe. Šta je onda rezolucija EP o ,,Južnom toku”, ako nije politička upotreba energenata? Koga ona direktno pogađa? Članice EU: Bugarsku, Grčku, Mađarsku, Sloveniju, Austriju, Italiju i neposredno zainteresovane za EU: Srbiju, Makedoniju, Albaniju, BiH. Neke od njih (Bugarska, Srbija, Mađarska, BiH) direktno energetski zavise od ruskog snabdevanja, a ostale u velikoj meri. Zar ove države na jugu Evrope nemaju isti položaj kao one na severu, gde je snabdevanje gasom stabilno kako iz Severnog mora tako i preko ,,Severnog toka” iz iste RF? Neko će reći da rezolucija nije obavezujuća. Ali nju su izglasali predstavnici političke elite EU i ona odražava stav te elite, koja po pravilu utiče na karakter generalne političke strategije i sadržaj konkretnih mera EU. U vezi sa ovim je i pitanje ekonomske stabilnosti i održivog razvoja juga Evrope u vremenu krize, na koje projekat ,,Južni tok” može pozitivno da utiče preko svoje investiciono-razvojne, socijalne i finansijske komponente.

Imajući sve to u vidu, nameće se dilema da li je prostor na kome treba da se gradi ,,Južni tok” područje Evrope na koje se prostire evropski interes? Ako jeste, pitanje je ko ga i kako štiti, što u slučaju ,,Južnog toka” nije jasno. A pošto ne znamo kada će i kako će se ukrajinska kriza okončati, a izgleda da će rusko-ukrajinski odnosi na duži rok biti veoma složeni, ispada da jug Evrope treba narednih godina (i zima) da bude i sam sankcionisan, odnosno da ostane bez važnog investicionog ciklusa i preko potrebne energije. Tako je nedavno i bilo tokom prve krize u rusko-ukrajinskim odnosima, kada je snabdevanje preko Ukrajine bilo na kratko prekinuto i kada je ovaj prostor bio primoran na iznuđena i daleko nepovoljnija rešenja.

Diplomata u penziji