Aprilska sabornost

Od 1. aprila, „dana predizbornih obećanja”, do 1. maja, „dana žrtava tranzicije”, u zemlji Srbiji i ostatku sveta događalo se mnogo toga. Prvo i najvažnije: prostor ispred skupštine, kada je izglasana nova vlada, ličio je na Gazimestan. Skupila se sila naroda, mada je bio vidan izostanak građana. Nikad jača vlada, nikad jači premijer. Cezar je pregazio Rubikon da uspostavi vladavinu jednog čoveka, naš je samo organizovao izbore i dobio isto. Ekspoze je bio dug, da bi mu i Kastro pozavideo, ali optimističan. Pridružujem se optimizmu, jer nema boljeg pesimizma od toga. I nema nam druge, nego da navijamo da uspe.

Engleska kraljica iz Bajčetine u međuvremenu se protokoliše: deli odlikovanja, obilazi javne skupove, pa i vojsku. Vojnu doktrinu je obogatio izjavom da Srbija nikada više neće ratovati, a na to mu je jedan aforističar replicirao: „Pogotovo ako bude napadnuta”. Vidno je da je Nikolić jedan častan Šumadinac i da su mu se pomalo smučili i mehanizmi održanja vlasti i buridanska dilema Rusija ili EU. Mogao bi da se zakune u majku Rusiju da je i on za EU.

Tolika se prašina digla oko spiska antisrba, da je piscima dala veći značaj nego što zaslužuju. Pa, i u prirodi postoje tela i antitela. Ako bi se pitao bivši ruski ambasador Konuzin, spisak Srba u Srbiji bio bi kraći od pomenutog.

Običaj je u Srba da se novorođenom detetu stavljaju pare u kolevku, ispod jastuka. Kosovo jeste naša kolevka, ali bez deteta. Ipak, stavljali smo pare i pare, a neko je to pokrao. Oko dve i po milijarde. Malo li je, gospodo patriote?

Lažni car Šćepan Mali je udario sankcije Rusiji, od kojih se ova neće dugo oporaviti. Možda celih 35 minuta. Ali, ulazak u NATO nema cenu, pa kad su Crnogorci zaratili sa Japanom radi Rusije, mogu sada i sa Rusijom radi nekog drugog.

Hrvati su nas razbili u Areni trojkama. Sada to isto pokušavaju i u Hagu, tvrdeći da je Srbija napravila genocid u „Oluji”. I ne samo u „Oluji”, nego i u Jasenovcu.

Da se vratim premijeru, da se on ne bi vratio na mene: „Guraj, Aco! Uz tebe sam”.

Jednom sam i nekog Sizifa pitao: Kako ide? Odgovorio mi je: „Eto, gura se nekako”.