Априлска саборност

Од 1. априла, „дана предизборних обећања”, до 1. маја, „дана жртава транзиције”, у земљи Србији и остатку света догађало се много тога. Прво и најважније: простор испред скупштине, када је изгласана нова влада, личио је на Газиместан. Скупила се сила народа, мада је био видан изостанак грађана. Никад јача влада, никад јачи премијер. Цезар је прегазио Рубикон да успостави владавину једног човека, наш је само организовао изборе и добио исто. Експозе је био дуг, да би му и Кастро позавидео, али оптимистичан. Придружујем се оптимизму, јер нема бољег песимизма од тога. И нема нам друге, него да навијамо да успе.

Енглеска краљица из Бајчетине у међувремену се протоколише: дели одликовања, обилази јавне скупове, па и војску. Војну доктрину је обогатио изјавом да Србија никада више неће ратовати, a на то му је један афористичар реплицирао: „Поготово ако буде нападнута”. Видно је да је Николић један частан Шумадинац и да су му се помало смучили и механизми одржања власти и буриданска дилема Русија или ЕУ. Могао би да се закуне у мајку Русију да је и он за ЕУ.

Толика се прашина дигла око списка антисрба, да је писцима дала већи значај него што заслужују. Па, и у природи постоје тела и антитела. Ако би се питао бивши руски амбасадор Конузин, списак Срба у Србији био би краћи од поменутог.

Обичај је у Срба да се новорођеном детету стављају паре у колевку, испод јастука. Косово јесте наша колевка, али без детета. Ипак, стављали смо паре и паре, а неко је то покрао. Око две и по милијарде. Мало ли је, господо патриоте?

Лажни цар Шћепан Мали је ударио санкције Русији, од којих се ова неће дуго опоравити. Можда целих 35 минута. Али, улазак у НАТО нема цену, па кад су Црногорци заратили са Јапаном ради Русије, могу сада и са Русијом ради неког другог.

Хрвати су нас разбили у Арени тројкама. Сада то исто покушавају и у Хагу, тврдећи да је Србија направила геноцид у „Олуји”. И не само у „Олуји”, него и у Јасеновцу.

Да се вратим премијеру, да се он не би вратио на мене: „Гурај, Ацо! Уз тебе сам”.

Једном сам и неког Сизифа питао: Како иде? Одговорио ми је: „Ето, гура се некако”.