Obućar sa kravatom

Kraljevo – Nije u pitanju samo novac, već način života. Šta bih radio da nisam ovde u radionici. Sada, sa drugom suprugom živim na sedmom spratu, znači gledao bih samo zidove i u nebo. Tako nam, ukratko, osamdesetogodišnji Milan Nerić objašnjava svoje šest decenija dugo radno angažovanje.

Na profesiju pravnika u državnoj administraciji, najpre u državnom preduzeću „Elektrokombinat“ a onda u opštinskoj upravi, podseća izgledom. U odelu i sa kravatom, kako je četiri decenije dolazio na posao kao opštinski službenik, i danas radi kao obućar u omanjoj radionici u centru Kraljeva.

– Radio sam tačno 40 godina i tri meseca. Najpre kao referent za radne odnose, a onda sam u opštinskoj upravi brinuo o korišćenju i raspodeli državnih stanova, o raseljavanju i izgradnji novih stambenih zgrada. Nije to bio lak posao, ljudi su se gložili oko dobijanja stanova, nisi mogao svima udovoljiti. Poneko mi i danas zahvaljuje, a poneko je ostao nezadovoljan – kaže Nerić.

Tako je i posle odlaska u penziju 1. januara 1993. godine Nerić često bio zamoljen da pomogne opštinskoj službi, jer je znao „sudbinu“ svakog državnog stana.

– Istina, počeo sam posle penzionisanja malo da radim u svojom prvoj profesiji, piskarao sam molbe, žalbe, ali sam za godinu zaradio samo pedesetak maraka. A, onda sam odlučio da probam kao obućar. Jer, moj otac Isidor je sam štavio kožu i pravio obuću. Gledao sam to kao dečak pa se prisetih, uzeh cipelu i rastavih je na najsitnije delove. Posmatrao sam, analizirao svaki deo, jer morate imati i malo talenta za zanat. Doduše, dešavalo se ponekad i da odem kod tada poznatog majstora Gaja. I, tako postadoh samouki obućar. U početku gospođe koje su znale da sam bio službenik nisu imale poverenja. Sada je druga priča, vidite tu na policama je 60 pari za preuzimanje, dvadesetak u radu a stotinu popravljenih koje više meseci pa i po godinu, dve čekaju vlasnike. I, na zaradu se ne žalim, veća je od penzije – objašnjava Nerić.

Na prvu profesionalnu ljubav, Milan se svakodnevno podseća, jer je njegova radnja u blizini suda, kao i nekoliko advokatskih kancelarija. Kada je sa advokatima u obližnjem kafiću, na vratima radnje stoji objašnjenje za mušterije gde se nalazi.

– Događa se da poneko dođe u kafić, a naročito gospođe koje pitaju ko je od nas obućar. Ponekad neko od prijatelja advokata me zameni, pa primi obuću na popravku. Ali, dogodi se i da mušterija bude zbunjena, da posle priđe vlasnici kafića i upita: „Gospođo, izvinite, da li mi je ovo sigurno?“ Tako, kravata i odelo u ovom poslu nisu prednost, majstor za naše prilike i navike mora biti u majstorskom modnom stilu, a ja šta ću, navikao sam na ovu odeću – dodaje Nerić.

Tokom ove dve decenije, kaže, „odškolovao“ je pet, šest mlađih obućara. A, jedan njegov rođak se tim poslom i bavi.

– Dobar je majstor, ima dosta mušterija. Doduše, taj moj đak, sada kolega, radi bez kravate. Ali, odelo ne čini majstora – kaže Milan.

M. Dugalić