Обућар са краватом

Краљево – Није у питању само новац, већ начин живота. Шта бих радио да нисам овде у радионици. Сада, са другом супругом живим на седмом спрату, значи гледао бих само зидове и у небо. Тако нам, укратко, осамдесетогодишњи Милан Нерић објашњава своје шест деценија дуго радно ангажовање.

На професију правника у државној администрацији, најпре у државном предузећу „Електрокомбинат“ а онда у општинској управи, подсећа изгледом. У оделу и са краватом, како је четири деценије долазио на посао као општински службеник, и данас ради као обућар у омањој радионици у центру Краљева.

– Радио сам тачно 40 година и три месеца. Најпре као референт за радне односе, а онда сам у општинској управи бринуо о коришћењу и расподели државних станова, о расељавању и изградњи нових стамбених зграда. Није то био лак посао, људи су се гложили око добијања станова, ниси могао свима удовољити. Понеко ми и данас захваљује, а понеко је остао незадовољан – каже Нерић.

Тако је и после одласка у пензију 1. јануара 1993. године Нерић често био замољен да помогне општинској служби, јер је знао „судбину“ сваког државног стана.

– Истина, почео сам после пензионисања мало да радим у својом првој професији, пискарао сам молбе, жалбе, али сам за годину зарадио само педесетак марака. А, онда сам одлучио да пробам као обућар. Јер, мој отац Исидор је сам штавио кожу и правио обућу. Гледао сам то као дечак па се присетих, узех ципелу и раставих је на најситније делове. Посматрао сам, анализирао сваки део, јер морате имати и мало талента за занат. Додуше, дешавало се понекад и да одем код тада познатог мајстора Гаја. И, тако постадох самоуки обућар. У почетку госпође које су знале да сам био службеник нису имале поверења. Сада је друга прича, видите ту на полицама је 60 пари за преузимање, двадесетак у раду а стотину поправљених које више месеци па и по годину, две чекају власнике. И, на зараду се не жалим, већа је од пензије – објашњава Нерић.

На прву професионалну љубав, Милан се свакодневно подсећа, јер је његова радња у близини суда, као и неколико адвокатских канцеларија. Када је са адвокатима у оближњем кафићу, на вратима радње стоји објашњење за муштерије где се налази.

– Догађа се да понеко дође у кафић, а нарочито госпође које питају ко је од нас обућар. Понекад неко од пријатеља адвоката ме замени, па прими обућу на поправку. Али, догоди се и да муштерија буде збуњена, да после приђе власници кафића и упита: „Госпођо, извините, да ли ми је ово сигурно?“ Тако, кравата и одело у овом послу нису предност, мајстор за наше прилике и навике мора бити у мајсторском модном стилу, а ја шта ћу, навикао сам на ову одећу – додаје Нерић.

Током ове две деценије, каже, „одшколовао“ је пет, шест млађих обућара. А, један његов рођак се тим послом и бави.

– Добар је мајстор, има доста муштерија. Додуше, тај мој ђак, сада колега, ради без кравате. Али, одело не чини мајстора – каже Милан.

М. Дугалић