Petru Pajiću nagrada „Desanka Maksimović”

Žiri za dodelu nagrade „Desanka Maksimović”, koji je radio u sastavu: Boško Suvajdžić (predsednik), Miroslav Maksimović, Valentina Pitulić, Jovan Pejčić i Svetlana Šeatović Dimitrijević, doneo je jednoglasnu odluku da nagradu „Desanka Maksimović”, za sveukupni doprinos srpskoj poeziji, dodeli pesniku Petru Pajiću (1935), rođenom u Valjevu. Pesnik je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu (grupa za jugoslovensku i opštu književnost). Bio je zaposlen kao novinar u Radio Beogradu. Od prve zbirke pesama „Dan” (1958), u izdanju Matice srpske, Petar Pajić je dokazivao posvećenost poeziji u petnaestak pesničkih knjiga.

Petar Pajić, od samih početaka bavljenja poezijom, istakao je Boško Suvajdžić, samosvojan je i izgrađen pesnik, čist lirik orfejske vokacije. Njegovo pesništvo pokazuje izrazitu duhovnu srodnost sa pesništvom Desanke Maksimović, po više linija: zavičajnoj, koju neguje tokom celog svog stvaralačkog opusa; nacionalnoj, koja na okupu održava neke od najboljih rodoljubivih stihova i pesama naše posleratne književnosti u 20. veku; čistoj lirskoj vokaciji, koja sabira intimne, metafizički, ali i čulne ljubavne tonove u nizu stihova preciznog formalnog izraza. Težeći ka savršenstvu, besprekornom stilsko-jezičkom izrazu, čistoti i harmoniji, Petar Pajić je napisao neke od najlepših stihova metafizičke inspiracije u zbirci „Čisto doba” (1968).

Petar Pajić je vrsni liričar, posvećenik pesničke reči, izuzetan znalac poezije. Čist lirik, koji u svom izrazu spaja tradicionalno i moderno, lično i zavičajno, istorijsko i intimno. Pajić je i zapaženi satiričar, čija je crnohumorna oštrica usmerena na društvenu zbilju, na običnu ljudsku svakodnevicu i život u Srbiji. Neumoljiva je duhovna veza ovog pesnika sa velikim pesničkim delom Desanke Maksimović, tim blagorodnim i svetlozarnim istočnikom poetske reči iz Brankovine. Ovim se, zaključio je Suvajdžić, nagrada „Desanka Maksimović”, po jednodušnom uverenju žirija, vratila kući, u Valjevo. Time se zatvorio jedan lepi, pesnički, životni i lirski krug.

Nagrada koja se sastoji od novčanog dela, povelje i statuete Desanke Maksimović (rad Aleksandra Zarina), biće uručena Petru Pajiću 16. maja u Brankovini.

U izjavi za „Politiku”, nagrađeni pesnik nam je rekao: „Ako književna nagrada nosi ime nekog pisca, to po meni znači da nagrađeni mora biti na istoj „književnoj stazi” s tim piscem. Desanka je, pre svega, nacionalna pesnikinja, na onoj stražilovskoj stazi na kojoj su i Branko Radičević, Đura Jakšić, Momčilo Nastasijević i Miloš Crnjanski. Tu je, naravno, i većina pesnika koji su ovu nagradu dobili: Stevan Raičković, Ljubomir Simović, Slobodan Rakitić, Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo. Lepo je biti u tom društvu.”

Na konferenciji za novinare, u Narodnoj biblioteci Srbije, predstavljena je i knjiga Milana Đorđevića, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade „Desanka Maksimović”, pod naslovom „Pepeo u bašti”. Reč je o knjizi izabranih pesama, koju je priredio sam autor. Za njega je poezija, istakao je Đorđević, nešto utkano u suštinu života, koliko god zvučalo patetično. No, postoje kod njega i strahovi zbog moguće budućnosti poezije u današnjem i budućem postindustrijskom svetu, kojim vladaju televizijski, novinski, računarski, audio, vizuelni i drugi mediji i masovna propaganda, u svetu koji se brzo menja zahvaljujući razvoju tehnologije. Zato, kaže, malo starinski smatra da će moguća propast poezije i njeno iščezavanje značiti i propast, pa čak i poraz i doprinos propasti čovečanstva, jer je poezija povezana sa onim najbitnijim za nas, ljudska bića, i za naše svekoliko postojanje na planeti Zemlji.

Predstavljen je i zbornik radova sa naučnog skupa, jednostavno nazvan „Poezija Vladimira Kopicla”, koji je priredila Mirjana Stanišić. Vladimir Kopicl je nagradu „Desanka Maksimović” dobio 2012. godine.