Петру Пајићу награда „Десанка Максимовић”

Жири за доделу награде „Десанка Максимовић”, који је радио у саставу: Бошко Сувајџић (председник), Мирослав Максимовић, Валентина Питулић, Јован Пејчић и Светлана Шеатовић Димитријевић, донео је једногласну одлуку да награду „Десанка Максимовић”, за свеукупни допринос српској поезији, додели песнику Петру Пајићу (1935), рођеном у Ваљеву. Песник је дипломирао на Филозофском факултету у Београду (група за југословенску и општу књижевност). Био је запослен као новинар у Радио Београду. Од прве збирке песама „Дан” (1958), у издању Матице српске, Петар Пајић је доказивао посвећеност поезији у петнаестак песничких књига.

Петар Пајић, од самих почетака бављења поезијом, истакао је Бошко Сувајџић, самосвојан је и изграђен песник, чист лирик орфејске вокације. Његово песништво показује изразиту духовну сродност са песништвом Десанке Максимовић, по више линија: завичајној, коју негује током целог свог стваралачког опуса; националној, која на окупу одржава неке од најбољих родољубивих стихова и песама наше послератне књижевности у 20. веку; чистој лирској вокацији, која сабира интимне, метафизички, али и чулне љубавне тонове у низу стихова прецизног формалног израза. Тежећи ка савршенству, беспрекорном стилско-језичком изразу, чистоти и хармонији, Петар Пајић је написао неке од најлепших стихова метафизичке инспирације у збирци „Чисто доба” (1968).

Петар Пајић је врсни лиричар, посвећеник песничке речи, изузетан зналац поезије. Чист лирик, који у свом изразу спаја традиционално и модерно, лично и завичајно, историјско и интимно. Пајић је и запажени сатиричар, чија је црнохуморна оштрица усмерена на друштвену збиљу, на обичну људску свакодневицу и живот у Србији. Неумољива је духовна веза овог песника са великим песничким делом Десанке Максимовић, тим благородним и светлозарним источником поетске речи из Бранковине. Овим се, закључио је Сувајџић, награда „Десанка Максимовић”, по једнодушном уверењу жирија, вратила кући, у Ваљево. Тиме се затворио један лепи, песнички, животни и лирски круг.

Награда која се састоји од новчаног дела, повеље и статуете Десанке Максимовић (рад Александра Зарина), биће уручена Петру Пајићу 16. маја у Бранковини.

У изјави за „Политику”, награђени песник нам је рекао: „Ако књижевна награда носи име неког писца, то по мени значи да награђени мора бити на истој „књижевној стази” с тим писцем. Десанка је, пре свега, национална песникиња, на оној стражиловској стази на којој су и Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Момчило Настасијевић и Милош Црњански. Ту је, наравно, и већина песника који су ову награду добили: Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Слободан Ракитић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного. Лепо је бити у том друштву.”

На конференцији за новинаре, у Народној библиотеци Србије, представљена је и књига Милана Ђорђевића, прошлогодишњег добитника награде „Десанка Максимовић”, под насловом „Пепео у башти”. Реч је о књизи изабраних песама, коју је приредио сам аутор. За њега је поезија, истакао је Ђорђевић, нешто уткано у суштину живота, колико год звучало патетично. Но, постоје код њега и страхови због могуће будућности поезије у данашњем и будућем постиндустријском свету, којим владају телевизијски, новински, рачунарски, аудио, визуелни и други медији и масовна пропаганда, у свету који се брзо мења захваљујући развоју технологије. Зато, каже, мало старински сматра да ће могућа пропаст поезије и њено ишчезавање значити и пропаст, па чак и пораз и допринос пропасти човечанства, јер је поезија повезана са оним најбитнијим за нас, људска бића, и за наше свеколико постојање на планети Земљи.

Представљен је и зборник радова са научног скупа, једноставно назван „Поезија Владимира Копицла”, који је приредила Мирјана Станишић. Владимир Копицл је награду „Десанка Максимовић” добио 2012. године.